6
Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve. Čulo se samo kako ptice pjevaju. Onda je stajao jos dugo s druge strane ulice. Pustio suze da se same slijevaju… Draga pesma još dražeg Haustora sa albuma Tajni grad. Neki stihovi me prate celoga života...
Pre par dana izvedem svog najboljeg druga, Akija, u parkić u šetnju. Divno je, sunčano jutro. Aki voli da njuška i veselo trčkara u svim pravcima. Stojim i posmatram ga. Visoka, starija žena prolazi mi iza leđa. U jednom trenutku zastaje i čita šta mi piše na leđima majice. Ko sme, taj i može. Više puta čita naglas. Okrećem se ka njoj totalno zbunjen. Šta Vam znači taj tekst na leđima? Pa, gospođo, znate ko je to rekao? Znam, pročitala sam dole, i pokazuje rukom u pravcu srušenog Generalštaba.
Meni to nije logično. Šta Vam nije logično? Mislim da treba da se kaže – Ko može taj i sme. Sada sam već tiltovan. Može i tako, ali samo ako si jaje u životu.
Celoga dana sam razmišljao o tim rečima. I shvatio da je baka u trendu, ne ja. Mene je vreme zgazilo. Budi smeo samo za poteze koje možeš da povučeš. Ne rizikuj. Ne srljaj. Pusti hrabrost, to je za budale koje prve ginu. Kako se taj duh polako uvukao u mentalitet ovoga naroda? Pusti, može i gore da bude. Glasaću ja i za tebe, samo kada postaneš predsednik. Kako je uništen taj slobodarski duh u nama? Ne prema slobodi države, već prema slobodi pojedinca? Da odbraniš svoje ime, čast, porodicu? Svoje biće? Ono što si, suštinski ti? Kako smo postali takve kukavice? Ja bi mogo da mogu.
Donekle mogu da shvatim strah raje u vreme haranja Rudničkog bika, kada su mu mlade podvođene prve bračne noći. Donekle. Znam šta bih ja uradio. Pre bih u hajduke otišao nego tu sramotu da sa sobom vučem celoga života. Koji su argumenti za ćutanje stotina muškaraca u Brusu? Jedna žena je morala da digne glas? Zašto ćute mučenici u Jagodini? I sam imam dve kćeri. Nema oprosta za takve gnusne stvari. Ali raja ćuti. Da može i smela bi…
Ovaj vikend sam proveo na Adi. Najsmešnija je bila pojava grupe Indijaca na plaži. Opušteno su se skinuli u donji veš i ušli u vodu. U istom trenutku svi bledoliki Srbi su izleteli napolje. Ušao sam u vodu, okupio ih i slikao se zagrljen sa njima. Ne smeta meni boja kože. Njihovi beli zubi koji sijaju dok se smeju. Smetaju mi moje kolege koje ne rade svoj posao. Koje će sutra da uđu u televizijski studio i mlate o sledeće najbitnije dve nedelje. Dok su granice ove zemlje na izvolte otvorene za svakoga. Ako gost iz Indije ima obavezu dvonedeljnog karantina ko ga u tome kontroliše? Ko je kriv ako veseli Indijac izađe na ulicu, uđe u restoran, ode na kupanje? Zašto epidemiolozi ove zemlje ne rade svoj posao? Zašto Krizni štab ne donosi smislene mere o kontroli ulaska u našu zemlju? Ne možemo? Ne smemo? Zanima me da li ćemo na kraju godine imati veći broj turističkih ili bolničkih noćenja? Da možemo, smeli bismo.
U isto vreme, dovršava se Nacrt zakona o referendumu i narodnom izjašnjavanju. Javna rasprava je završena. Primedbe su trebale da se upućuju na ponuđeni mail. Nevažeći doduše. Naši koalicioni prijatelji iz Vrbasa, Pokret Za sve nas i njihovi stručnjaci su uputili posle dosta muka neophodne primedbe. Dok sve moguće afere skreću pažnju, aktuelna vlast pokušava da nam smanji slobode i što se javnog izjašnjavanja tiče. Šta će Srbima direktna demokratija kada on svesno podvodi svoju ženu lokalnom žvalavom moćniku, samo posao da sačuva? Ne treba nama sloboda. Nama su muda potrebna.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
