Odvedite huligane na grob Branka Samardžije: Piše Milenko Vasović

Šta su od toga branili sarajevski huligani koji su napali goste iz Beograda? Neću da im držim moralne pridike, ni njima ni roditeljima splitske dece, stideće se oni zbog povika „ubij Srbina“. Verujem da su se mnogi osećali kao i ja – tužno, jer su srajevski incidenti iznova pokazali da je mržnja na kojoj jašu ratni profiteri iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Banjaluke, Prištine... jača od onoga što običan, pošten narod želi i oseća.Krajem minule godine prošla je gotovo nezapaženo vest da je u selu Bešići, u bosanskoj opštini Ključ, podignut spomenik Srbinu Branku Samardžiji, koji je poginuo 1993. Spomenik su podigli meštani Bešića, muslimani, u znak zahvalnosti komšiji koji je poginuo braneći ih od pljačkaša. A pljačkaši su po svoj prilici bili Brankovi sunarodnici.Oni meštani Bešića koji se sećaju Brankove pogibije ispričali su novinarima da je Branko živeo nekoliko kilometara dalje od njih i da je dolazio kad god bi zapucalo. Govorio je da će braniti svoje komšije dok je živ. Tako je i bilo u noći kad je ubijen pred avlijom Atifa Brkića.“Samo što smo izašli iz kuće, iz dna sela su krenuli pljačkaši sa ukradenom stokom. On je krenuo da ih zaustavi pa su pucali i ubili ga na licu mjesta. Svi smo bili potreseni, kad sam išao tražiti pomoć, govorio sam da je samo ranjen, jer smo bili prestravljeni”, ispričao je Atif za portal ljudski.ba. To se pročulo nadaleko i niko više nikada nije dirnuo u selo.Ima i jedan drugi spomenik u BiH na kome ćirilicom piše: „Slavko Aleksić 1936-2014, spomenik podigao komšija Suad Halilović sa sinovima i kćerkama“. Tu je naravno i Slavkova slika, a uklesan je i krst. Treba li ovome ikakvo objašnjenje?Kad se pominje ime Trebinjca Srđana Aleksića, koji je ubijen 1993. zato što je od batina štitio svoje sugrađane muslimane, svako u BiH i Srbiji trebalo bi da ustane. U znak poštovanja ovog momka i u slavu ljudskosti.Ili, na primer, ako sretnete kapetana Amira Reku, hvala bogu čovek je živ, poklonite mu se. On je živi spomenik viteštva, čojstva, junaštva – razuma. Sprečio je streljanje grupe srpskih vojnika iako su mu isti ti, ili njihovi sunarodnici, nekoliko dana ranije ubili majku.Ima još sličnih slučajeva, ali o njima se malo zna, malo govori, kao da se namerno prećutkuju i skrivaju od naroda. Da se sirotinja ne bi opustila. Lakše je prodati priču da su za siromaštvo krivi oni drugi. I onda juriiiiš na te druge, na „krivce“. Zato centrima za širenje mržnje treba podmladak i nova snaga.Sarajevski bilmezi isti su kao i one budale u Novom Sadu koje su onomad pretukle dvojicu zagrebačkih glumaca. Kad bi nekako moglo da se oni, i njima slični, sastave pa da se tuku do iznemoglosti. A posle im pričati o Branku, Srđanu, Amiru… Da ne truju mirne i od ratova izmrcvarene ljude.