O fudbalu i uopšte životu: Piše Ivan Mrđen

Uz rizik da rasteram još poneku od svojih vernih čitateljki, posebno onih u zrelijim godinama, danas, jednostavno, moram o toj „veličanstvenoj opsesiji“ kako su moj omiljeni sport nazvali Serđo Salvi i Alesandro Savoreli u sjajnoj knjizi „Sve boje fudbala“ (IK „Kiša“, Novi Sad, 2010).

* * *

Pitala me u nedelju za vreme porodičnog ručka Mirina i moja najmlađa unuka Dunja, inače sportski veoma nastrojena devojka (pet godina je trenirala tekvondo, a u poslednje dve se nameće kao nada Odbojkaškog kluba „Radnički“), zašto toliko volim baš fudbal, a ja sam joj, na prvu loptu, odgovorio: „Dođi malo kasnije, sedi pored mene i sve će ti biti jasno!“

Malo kasnije je počeo „El Clasico“, čudesna utakmica u kojoj je „Barselona“ pobedila madridski „Real“, za ženski deo publike da dodam i rezultat 4:3 (4:2), čime je praktično osvojila još jednu titulu u jednoj od najjačih svetskih liga.

”Sačuvajte snimak ovog spektakla, umnožite ga i pohranite na sigurno, na najsigurnija mjesta na planeti. U češki Oppidium, u Burnlington i Šangajski kompleks, u planine Švicarske i tajne ruske bunkere, ostavite jedan i u Titov bunker u Konjicu, u ono skladište sjemena na Svalbardu.

Jer sutra kad neka rumena ili ćelava budala pritisne pogrešno dugme i raznese ovu planetu – ili se mali zeleni spuste s neke druge – želimo dokaz koliko je fudbal fantastičan. Želimo da se Marsovci ili buduće generacije Zemljana, makar živjeli u strahu od radijacije, zaljube u ovu igru zbog svega što je čini.”

Ovaj lirski zapis je u nedelju predveče napisao kolega Saša Ibrulj, rođeni Mostarac, sarajevski student, trenutno živi u Stokholmu. Iako i za njega kažu da je “kao i svi sportski novinari, neostvareni sportista koji frustracije leči kritikujući druge”, teško da bi navedeni redovi mogli da nastanu bez iskrene ljubavi za najrasprostranjeniji, najpraćeniji i najobožavaniji sportski spektakl u nama poznatoj galaksiji.

U poređenju s tim gotovo da je nepristojno pomenuti izvesnu spodobu iz Beograda, koja je uoči ove utakmice, navodno analizirajući neuspeh “Barselone” u polufinalu Lige šampiona (posle dva super-spektakla sa milanskim “Interom”, 3:3, 3:3, u produžetku 3:4), svoje parče medijskog neba, uz obilno prenošenje preko društvenih mreža, iskoristio ne da “leči” već da javno prikaže sve svoje frustracije.

Zato je, valjda, trenutno najboljeg svetskog fudbalera Lamine Jamala nazvao “mala budaletina”, “bitanga ofarbana”, mali smrdljivi majmun”, a za trenera katalonskog tima Hansa Flika koji je za manje od mesec dana dva puta pobedio “Real” i osvojio i titulu i Kup kralja, rekao “budala bavarska”, “nesposobni idiot”… I tako redom, od “izdrndane baburde na golu” (Vojčeh Ščensni) do “kretena koga ne mogu da podnesem” (Robert Levandovski)…

* * *

To vam je, dragi moji prijatelji svih polova i uzrasta, kao kad na kablovskoj “vrtite kanale”, pa vam posle mečeva iz Španije, Engleske, Nemačke, Holandije… iskoči live prenos “Tekstilac” – “Jedinstvo” ili na sablasno praznom spomeniku predsedniku svega i svačega u Zaječaru gledate OFK “Beograd” i “Mladost” iz Lučana…

Ja, lično, kao neko ko beskrajno voli fudbal već godinama sam tužan svakog vikenda kad pogledam prepune tribine i na utakmicama Druge nemačke lige (HSV u Hamburgu na jednoj utakmici ima više gledalaca nego kompletna domaća Super liga u tri kola), jer mi je život u zemlji Srbiji trajno uskratio životnu radost grickanja semenki na tribinama ovdašnjih stadiona…

Istina, 6. novembra prošle godine sam otišao na beogradsku “Marakanu” zbog meča grupne faze Lige šampiona “Crvena zvezda” – “Barselona” (za moje obožaveteljke da dodam i rezultat – 2:5), ali samo zato što su specijalno zbog ove utakmice u Beograd doputovali Mirini i moji unuci Petar i Filip i zet Anis Makruz. Oni već godinama navijaju za “Barsu” i to im je bila najbolja prilika da uživo posmatraju sve svoje ljubimce…

Stariji, sada već 17-godišnji Petar Petrović, inače junior “Al Nasra” iz Dubaija, ipak je bio tužan posle ove utakmice: “Deda, ne mogu da razumem zašto ‘Zvezdini’ navijači stalno zvižde i vređaju Lamine Jamala. Kako ne shvataju da imaju sreću da im u goste dođe jedan od najboljih svetskih fudbalera i da to ne može da se vidi svaki dan…”