Piše Ivan Mrđen: Venčani sa glupošću

Iako je Drugi svetski rat konačno završen nekoliko meseci kasnije bezuslovnom kapitulacijom carskog Japana posle tragične upotrebe atomske bombe u Hirošimi i Nagasakiju, ovaj dan se svečano obeležava u Rusiji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Belorusiji, Gruziji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Ukrajini, Uzbekistanu i Izraelu. Najveća parada održava se svake godine u Moskvi…

* * *

Na današnji dan 1950. godine francuski ministar spoljnih poslova Rober Šuman (1886-1963) predstavio je ideju zajedničkog upravljanja proizvodnjom uglja i čelika Francuske i Zapadne Nemačke, zajedno sa drugim evropskim zemljama. Iz ove inicijative nastala je Evropska zajednica za ugalj i čelik, prethodnica onoga što će decenijama kasnije postati Evropska unija.

Ovaj dokument je inspirisao francuski privrednik i diplomata Žan Mone (1888-1979), koji je i napisao veći njegov deo. Uspešni međunarodni biznismen, finansijer i savetnik mnogobrojnih svetskih vlada, Mone je ostao upamćen kao jedan od očeva osnivača ujedinjene Evrope, iako se nikada nije kandidovao na izborima.

Evropsku zajednicu za ugalj i čelik osnovale su 1951. godine Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Ovih šest zemalja kasnije je stvorilo Evropsku ekonomsku zajednicu, iz koje će nastati Evropska unija, koja danas broji 27 članica.

Deveti maj je, u čast Šumanove deklaracije, proglašen Danom Evrope pre tačno četiri decenije. Inače, papa Franjo (1936-2025) je pre četiri godine predložio Roberta Šumana za sveca, čime je otpočeo dugi proces koji vodi do kanonizacije.

* * *

Ako niste znali, 9. maj, kao svoj dan, obeležavaju matičari beogradskih opština evo već pune tri decenije. Kao urednik beogradske rubrike “Blica”, u vreme kad je to nešto značilo u ovom gradu, nekoliko puta sam se družio sa njima, a sa jednim od najpoznatijih, novobeogradskim matičarom Radivojem Mrđom sam već godinama porodični prijatelj.

Njegov maltene imenjak, legendarni Radivoje “Lale” Bojičić je prve dve devetomajske odrednice povezao u sjajan aforizam: “Iz Amerike se nisam vratio kako treba, a sad u Rusiju idem kako ne treba”. Uz komentar na ruskom: Ну, это не сработает, što bi u prevodu značilo da ni to neće uspeti!

Tako, kao i obično, dolazimo do predsednika svega i svačega, zadnja pošta Ćacilend. Da ne bismo slučajno pomislili kako je konačnom slomu fašizma sa ovih prostora veliki doprinos dala vojska koju smo u međuvremenu izbrisali iz čitanki i udžbenika istorije, da ne bismo makar na ovaj dan progovorili o povampiranju svih fašističkih ideologija, da ne vidimo svakodnevne manifestacije „puzajućeg fašizma“, kako je to nazvao književnik Filip David (1940-2025)... u zemlji Srbiji je već mesecima glavna tema hoće li Alex Vuči postati Alesandar Anđelkovič...

A u međuvremenu, dok sve ono što joj se ne dopada naprednjačka vlast, a naročito njen vrhovnik, naziva fašizmom, cvetaju svi ključni elementi ove ideologije sa smetlišta istorije, populizam, nacionalizam, kult vođe, militarizacija, teorija zavere, parapolicijske falange, mržnja prema pripadnicima drugih nacija, vulgarizacija upotrebe državnih simbola...

Sve to, mnogo više od smaranja da li će i na kom stepeniku naš “vrhovni komandant” stajati na moskovskoj bini i koliko će se puta rukovati sa Putinom, trajno udaljava Srbiju od evropske zajednice naroda i njenih vrednosti. Zbog toga će danas, u to sam sasvim siguran, kompletna prorežimska propaganda mašinerija potpuno zabašuriti 40-godišnjicu Dana Evrope!

Tu se, na kraju krajeva, vraćamo na Dan matičara. Srbija je već godinama venčana sa glupošću, a jedino čedo tog protivprirodnog braka je bolesno društvo, stalno na ivici unutrašnjih sukoba i fizičkih obračuna. A odatle put do fašizma nije ni dug, ni nepoznat, kako je govorio Filip David:

“Fašizam u nastajanju maskira se u tobožnju brigu za narod, za njegovo zdravlje, ali se zapravo svodi na pokušaje kontrole svih oblasti života i uvek zadržava svoju bolesnu, destruktivnu i ksenofobičnu suštinu.

‘Naš’ fašizam je poput delova slagalice koja nije složena u celinu, gde se ne pravi razlika između nacizma i fašizma. Kao društvena pojava naizgled je marginalan, ali veoma opasan jer mu ide na ruku velika netolerancija između različitih političkih grupa, različitih vidova ekstremizma, demagogija i licemerje vlasti i delova opozicije, atmosfera nepriznavanja počinjenih ratnih zločina i društvena rehabilitacija zločinaca, prisutne teorije zavere, huligani i navijačke grupe pod zaštitom političkih partija, mitovi koji dobijaju status istorijske istine. Sve to opominje da smo visoko rizično društvo u kojem mnoge vrste ekstremnog ponašanja imaju svoje opasne zagovornike i uticaje.”