0
"Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli, mada to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušavajući da prevari Brisel, kao ’kodža’ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta)", piše Mijat Lakićević u tekstu "Varvari na vratima", objavljenom juče na portalu "Peščanika".
Gotovo u svemu se slažem sa autorom, koji u tekstu čiji sam deo citirao temeljno iznosi argumente koji dokazuju da predsednik Srbije luta u spoljnoj politici i u tom lutanju nekako sve više klizi u pravcu priklanjanja antizapadnim vrednostima, osim baš sa ovom prvom rečenicom. Mislim da predsednik dobro razume zapadnu civilizaciju, ali mislim da još bolje razume svoj režim i „svoju Srbiju“, onu koju, sa većim ili manjim uticajem, oblikuje već više od 30 godina.
To je ona Srbija kojoj prija da čuje da predsednik neće dozvoliti da muškarac legne u isti krevet sa drugim muškarcem i da sa njim bludi. Tako oni čuju njegovo odbijanje da ne potpiše zakon o istopolnim partnerstvima. To je ona Srbija koja uživa u tekstovima o tome kako snaga srpske vojske raste i kako smo dobijanjem novih oruđa i oružja sa Istoka postali spremni da delujemo (ali defanzivno, uvek defanzivno) na svakog spoljnog neprijatelja. Ista ta Srbija uživa da pronalazi unutrašnje neprijatelje koje će da demonizuje i potencijalno protera. Za takvu Srbiju su to i novinari „United media“.
Onda, šta da se radi?
Ova Miloševićeva taktika davala je dobre rezultate kroz niz izbornih ciklusa tokom devedesetih. To da Milošević nije pošteno pobeđivao na izborima (do 5. oktobra) je prosto kontraproduktivna laž: jeste, pobeđivao je, jeste, imao je veliku podršku naroda za politiku koja vodi u propast. Ja nisam bio svedok tih godina i tog režima, ali sam u ovo poverovao čim sam video podršku koju Vučić sa istom retorikom ima. Gde je razlika? Pa, razlika je najpre u spoljnopolitičkom delovanju režima. Izgleda da je potpisivanje Briselskog sporazuma i tiho kuvanje kosovske žabe prethodnih godina kupilo Vučiću značajan kredit na zapadu. Ako i jeste značajan, nije valjda beskonačan. Ako jeste, svaki ozbiljan diplomata u ovoj zemlji – pa i te strane ambasade koje javnost iz nekog razloga potpuno bespotrebno mistifikuje – treba da znaju da će podrška EU integracijama u potpunosti nestati do kraja decenije, bude li na vlasti ostao isti režim. To nije paušalna ocena, to je utisak koji osećaju svi koji su na bilo koji način upućeni u „gibanja“ javnosti u Srbiji, a i istraživanja to potvrđuju. Srbija će tada zaista postati „ideološka“ crna rupa Evrope, društvo fragmentirano i ukopano u proruske, prokineske, proameričke, pronemačke, pro-šta-god rovove, podeljena i sasvim sluđena medijima i političarima koji su napustili bilo kakvu odgovornost i sada samo kradu i lažu.
Već sad se to vidi. Kad god Željko Mitrović plasira deep fake montaže političkih protivnika SNS na svojoj televiziji – to nam Srbija iz budućnosti šalje pozdrave. Kad god predsednica Vlade opozicione prvake nazove konjima i žabama – to je eho iz pećine budućnosti. Kad se prestoni Beograd izdeli na zone radova i uticaja omiljenih SNS firmi – to je ta tribalizacija koja nas čeka, to su „dahije“ koje dobro poznajemo. I, na kraju, eto ovih Turaka iz lida Lakićevićevog teksta, kako se pojavljuju da spuste zavesu na tekst i na Srbiju.
PROČITAJTE JOŠ
Zato, dakle, moramo da pričamo o Aci Srbinu, čak i ako za tu priču nemamo sagovornika van našeg „malog šatora“, koji bi ambasador Hil da proširi.
(Inače, da mene neko pita, ja bih ceo narod pod šator – ne njegove nečasne predstavnike. A, evo, ne mora ni pod šator – samo u domet nacionalne frekvencije.)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
