Bogu duša, za prijatelje sve, dušmani nek laju: Bio si vitez, kume moj Drčela

Otišao je prijatelj, kolega, moj kum, naš Drčela. Tek 40 dana otkako smo ispratili Veselina Simonovića, put nebeske redakcije krenuo je i Stojan. Ne mogu da se ne setim kako se pre samo pet dana, baš na četrdesetodnevnom pomenu Vesi našalio:“I ja ću da vas zaje*em kao Vesa da umrem u nedelju“. I nekim čudnim spletom okolnosti održao je dato obećanje i to već prve sledeće nedelje.

Retka zverka među poslenicima pisane reči jer je imao takav dar da u svojim tekstovima objasni pojavu o kojoj piše, da istovremeno bude i duhovit i analitičan i da čitaocu učini prijatnom šetnju među pasusima svojih tekstova. Njegove mudre uzrečice već su dobile i ime. Kolege su ih krstile #drčelizmi. Recimo za mene je govorio da bih dva goblena na zidu posvađao, kada se zaletimo na neku aferu znao je da nas prikoči rečima:“Polako, nemojte da se izuvamo pre potoka“, kolegu Voju je počastio sa:“ Ti se mali ne vezuješ za ljude, nego za funkcije“, a kad bi smo nazdravljali znao je da se seti i dušmana:“Bogu duša, dušmanima ku*ac!“.Drčela je bio vitez i u profesiji i u životu. Da, baš vitez. Verovatno je lepše reći džentlmen ili gospodin, ali Stojan je znao da nam kaže kada nešto nije viteški i jako je vodio računa o tome. Veliki čovek, gabaritan, duše meke ko zlatiborska livada. Rođeni Užičanin je karijeru gradio u nekoliko redakcija.

Počeo je u Večernjim novostima i mislim da ga je tu zatekao raspad Jugoslavije. Javlja mi se kroz sećanje na jednu od maliganskih noći kada nam je ispričao kako su ga sprovodili vojnici neke od zaraćenih strana. Bio je glavni urednik Frankfurstkih vesti onda kada su bile najmoćnije. Zatim je urednikovao u Blicu, onda u NIN-u gde je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, da bi potom učestvovao u pokretanju Nedeljnika. Pre nekih šest godina posao nas je spojio u Kuriru, baš onda kad je taj list bio pod najjačom baražnom paljbom svemoćnog režima.Kada je i ta redakcija poklekla pritiscima pokušali smo da iskoračimo iz novinarstva. Naše planove o otiskivanju u nove poslovne poduhvate prekinuo je poziv Veselina Simonovića. Otisnuli smo se u zajedničku avanturu zvanu Nova.rs čiji je kapetan plovidbe bio naš Vesa.Stojan je bio glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Nova, koji za nekoliko dana treba da obeleži godinu dana od izlaska prvog broja. Ni Stojana nije zaobišao usud ovog posla. Predavao mu se u potpunosti, jer drugi način za njega nije postojao. Prihvatio se osnivanja i uređivanja novina u vreme kada digitalni mediji preuzimaju primat i gase štampane. Ta realnost nije bila prepreka pred kojom bi se Drčela povukao. Zasukao je rukave i u vreme kad se i najveće svetske redakcije povlače iz štampe krenuo da podiže list Nova koji je za manje od godinu dana stekao pristojnu publiku, kojoj je ponudio drugačiji pogled na realnost od one koju nam nude dnevni propagandni bilteni korumpirane naprednjačke vrhuške. Pre nego što je i prvi broj izašao izazvao je paniku kod vlastodržaca. Opštepoznata je stvar da u Srbiji nije bilo tog majčinog sina koji bi stisnuo petlju da štampa jedne takve novine. Bilo je mnogo razloga zbog kojih bi i najveći u ovom poslu digli ruke od svega, ali Stojan je rekao da to ne bi bilo viteški i zajedno se sa Veselinom razleteo u potragu za špediterima i vozačima koji će prenositi taj „opasni teret“ iz Hrvatske u Srbiju. Nova se sve do kraja marta štampala u štampariji Glasa Slavonije u Osijeku. Novinar starog kova i na pola decenije od penzije bio je prilagodljiv i novim medijima. "Ranko Pivljanin i ja smo budućnost digitala", rekao nam je i tako smehom zaključio raspravu o rastu digitalnih i defanzivi štampanih medija.

Napadali su ga i predsednik i premijerka. Vrtela se glava ovog novinarskog velikana u onim medijima gde objavljuju poternice za onima koji znaju da misle i koji pomažu drugima da progledaju. Zbog naslova u novinama koje je uređivao dobio je minutažu na nacionalnim frekvencijama, baš kako dolikuje takvom „državnom neprijatelju“. Dočekao je da na tim televizijama o njemu govore najveće ulizice, bašibozuk srpskog žurnalizma, ljudi koji će uću u antologiju novinarskog udvorištva. Ima ove veličine ispadalo je iz poganih usta medijsko političke bratije na "ružičastim" i "srećnim" televizijama. Hvala Bogu, takvi ga nisu hvalili.Na kraju, kad je moralo tako da bude, Stojan je otišao ali je prethodno dobro prodrmao fotelje moćnika iz vlasti, dokazan i ostvaren i u poslu i u privatnom životu. Ono jeste da se na naše planove Bog često nasmeje i da Stojanova porodica nije dočekala ono što je on planirao – da bude više njihov i sa njima, ali ako je za utehu otišao je posle jednog lepo provedenog dana sa svojim najmilijima. I Zora i Maksim i porodični ljubimac Timi bili su uz njega do poslednjeg momenta. Svoju Tijanu često je pominjao i s ponosom očekivao onaj važan dan u njenom životu. Porodica je bila jedina stvar koju je Drčela stavljao ispred profesije. I prijateljstvo je za njega bilo svetinja.

Zato mi ovaj rastanak teško pada, kume moj. Video sam, kume, oči kako ti se gase, video sam, dragi prijatelju, kad odlaziš. Nisam znao šta da ti kažem, nisam znao da li tvoj pogled nešto znači. Imali bismo mi još po koju da prozborimo, ali takav nam je život, takav nam je posao, da često ostajemo nedorečeni i nedopričani, a zauvek razdvojeni.Putuj dalje, kume moj dobri, putuj i više ne brigaj. Kapetane, neka ti je mirno more.