Ko je "Pobednik" s Peštera - Vojska Srbije ili Vučić? Piše Ranko Pivljanin

Na poligonu „Pešter“ izvedena je združena taktička vežba s bojevim gađanjem koju su u sadejstvu izvele jedinice Kopnene vojske, Ratnog vazduhoplovstva i PVO, kao i specijalne i vojnopolicijske snage naše vojske.

Moguće je, a to tačno znaju ljudi iz Generalštaba, da je vežba planirana ranije (svakako je morala, jer vežbe ovog obima ne mogu bez prethodnih priprema) ali se, eto, nekako slučajno, potrefilo da se ona izvodi baš na početku kampanje za predstojeće vanredne parlamentarne izbore, a po logici stvari i nadležnosti „morao“ joj je prisustvovati onaj koji se samoproglasio za Vrhovnog komandanta. (Nadam se samo da u onom komandnom šatoru nije objašnjavao generalima i pukovnicima taktiku i strategiju i da im nije davao „ostav“).

Za pretpostaviti je, da je u skladu sa tom „koincidencijom“ vežba dobila i indikativni naziv „Pobednik 2026“. Ne bi me čudilo ni da je nazvana „Srbija pobeđuje 2026“, ali je, valjda, procenjeno da bi to bilo mnogo providno, pa je i „pobednik“ bilo dovoljno da se vlasi ne sete, ali da im se ipak, manje ili više suptilno, sugeriše ko ovde obeđuje.

Sad ovako. Vojska ima svoju funkciju i prioritete i jedan od njenih osnovnih zadataka su i vežbe i tu se nema šta prigovarati. Pišući ovaj tekst bio sam spreman da ga izbrišem i bacim u slučaju da se na kraju vežbe ne obrati Glavni junak nego, eventualno, načelnik Generalštaba, pa čak i ministar odbrane, ali kao što vidite tekst je ostao. Znači, opet smo, ovog puta na kraju jedne vojne vežbe, imali stotinu puta viđeno poentiranje „klijenta“ iz političke sfere, doduše ovaj put nekako mlako, mlitavo, neubedljivo, neeuforično i, začuđujuće, kratko.

Prvo „predgrupe“ u vidu generala Mojsilovića i VIS Dodik, a potom se mikrofona dohvatila Glavna zvezda, samo što je, za razliku od dosadašnjih nastupa, delovala kao Ejmi Vajnhaus na onom svom poslednjem, beogradskom koncertu. Nekoliko na(r)učenih pitanja od strane proverenih „novinara“, oveštali odgovori na ista, minut demonstriranja znanja iz vojne doktrine i poznavanja naoružanja i opreme, jako kilo od osamsto grama „mira i stabilnosti“, maketa tenka za poneti i doviđenja.

Naravno, televizije sa zadatkom, odradiće ostatak, u beskonačnom repriziranju, ali svejedno je „vrhovni“ nekako bio pokisao i više spreman da podigne belu zastavu nego do komanduje juriš. No, prvi utisak može da prevari, možda je u pitanju samo taktička varka telom i glasom, da se protivnik zavara.

Mimo ovih tričarija koje , na žalost, prerastaju u opasan obrazac, na Pešteru se svašta moglo videti i zaključiti. Na prvi pogled, vojska je vežbala, tenkovi i borna vozila su tutnjali, pucalo se , letelo, pogađale mete.... i pokazivalo šta država ima od naoružanja i koliko su njeni vojnici obučeni da njim vladaju. I sve bi bilo u redu da „Pobednik 2026“ nije dobio svoju političku nadgradnju u kojoj je opet predsednik bio važniji i od države i od jedne od njenih ključnih institucija.

On je instituciju, u koju narod, uz Crkvu, ima najveće poverenje, manje ili više suptilno, upregao da mu bude „artiljerijska“ podrška u predstojećoj kampanji. Tako dolazimo do neizbežne dileme: da li je ovo bila demonstracija oružane i kadrovske moći naše armije ili demonstracija političke moći njenog Vrhovnog komandanta?

Tenkovi, haubice, dronovi, helikopteri i ostala čudesa nisu, ili bar ne bi trebalo biti, stranački rekviziti, kao što ni uniforme ne bi trebale biti politički dekor na telima lojalista ili pokrivka „golog cara“ a vežba spot za bildovanje ličnog brendinga i rejtinga.

Nisu, ali vidimo da jesu. Sve nabrojano je bila vojna logistika političkog blickriga jednog čoveka. I ona kamenita visoravan koja je gorela pod paljbom raketa, granata i projektila, za njom ratna tehnika, na kraju i sama vojska... Tako je „Pobednik 2026“ na Pešteru prestao da bude samo vojna vežba i postao još jedan televizijski studio na otvorenom.

Vojska je igrala ulogu vojske, oružje ulogu oružja, a Vučić - po običaju - ulogu tumača i vlasnika događaja. Rezultat je porazan i rizičan za budućnost same institucije. Jer, ono što je danas politički kapital jednog predsednika sutra može postati teret institucije koju je taj predsednik personalizovao.

Zato je „Pobednik“ bezobrazno osmišljen naziv ove vežbe, koji ne daje direktan odgovor na pitanje ko je „pobedio“. Vojska? Možda! Država? Nadajmo se! Ili, pak, predsednik u niskom startu za ostavku, već viđeni budući premijer i nosilac liste vladajuće stranke?

Personinalizacija događaja i njegovo svođenje na vodu lične političke vodenice vidi se upravo kroz ono kako je on predstavljen u javnosti. U zvaničnim saopštenjima Ministarstava odbrane vežbe se, po pravilu, opisuju kroz jedinice, ciljeve obuke, angažovane resurse i rezultate. Ni manje, ni više od toga. Kad se, međutim, javna slika tog događaja pretežno gradi oko figure predsednika, njegovog dolaska, obilaska, prisustva, procena i javnog obraćanja – težište se pomera sa institucije na pojedinca.

I nije ovo prvi put da prisustvujemo personinalizaciji i „otimanju“ događaja u kojem bi glavnu ulogu trebala da ima vojska. Na vežbi „Vek pobednika 1918-2018“ Vučić je, takođe, bio centralna figura u javnoj prezentaciji događaja. Slično je bilo i sa vežbom „Sadejstvo 2020“, isto na Pešteru, gde je , opet, njegovo prisustvo i obraćaanje zauzimalo najveći deo medijskog izveštavanja... I ovog vikenda opet.

Može predsednik da bude prisutan, jer po funkciji i po ustavu ima ulogu u sistemu odbrane, ali ne bi smeo da bude zamena za instituciju, jer institucija ima kontinuitet a političar mandat. Za koji dan, ako ispuni obećanje, na Vučićevom mestu će se, makar i u v.d. stanju, naći izvesna Ana Brnabić i baš me zanima da li će nekim sličnim povodom neko nju pustiti da priča o tipovima dronova, raketa i projektila?

Vojska ostaje i kad predsednik, logikom isteka mandata ili ostavke, ode. Generalštab takođe ostaje kad se promeni vlast. Ministartsvo odbrane ostaje kada se promeni ministar. Dođe neki drugi keramičar. Zato je opasno kad se ono što pripada instituciji vezuje za ličnost, pa ma kakva ona bila. Vojska mora da bude lojalna narodu, ustavnom poretku i državi a ne političkoj ličnosti ili stranci koju predstavlja.

Njen legitimitet upravo počiva na činjenici da nije, odnosno ne bi trebala da bude ničija „privatna vojska“ i što njena snaga ne bi smela da zavisi od popularnosti jednog političara. I nije problem što Vučić voli da bude u prvom planu, problem je kad država i sve njene institucije, pa tako i vojska, počnu da funkcionišu kao „proteza“ i produžetak njegovog prvog plana. Vojna vežba bi trebala da pokaže snagu države, ali ako joj tu snagu političar „izvampiriše“ i predstavi je kao sopstvenu moć, onda i vojska postaje samo njegov dekor.

Poruka više nije samo - evo šta sve može Vojska Srbije, već - evo šta Vučić ima. Ima li?