Kako smo svi postali kao Vučić koji kao nikad ne ide na more

Danas, međutim, sve češće čujemo isti zahtev, ali s druge, “naše” strane. Ne dolazi iz kabineta predsednika, već sa tastatura saboraca. Ne vrišti s naslovne strane Informera, već iz komentara ispod fotografije na Instagramu.

Naš Sopot je odlazak na more - prestup koji revolucija ne prašta

Odjednom smo i mi stigli do Sopota, a odlazak na more postao je moralni prestup koji revolucija ne prašta. Do nedavno smo za svaki udarac znali odakle dolazi — iz institucija, sa naslovnih strana tabloida, kroz pendrek. Vlast je bila ta koja te targetira, a granica između „njih“ i „nas“ bila je jasno razvučena kao policijska traka. Danas, otkako su vrućine udarile, i ta se traka izvitoperila, a opaske nas samih protiv nas samih postaju sve učestalije: Kako vas nije sramota da se brčkate dok hapse studente? Kako imate srca da otputujete dok nam gone aktiviste? Kako se usuđujete da sebi priuštite odmor, dok ga još nismo smenili? Kako se, uopšte, usuđujete da budete normalni u nenormalnim vremenima?

Verujem da većina to radi iz straha da borba ne splasne, da se ne izgubi zamah bunta, iz potrebe za duhom zajedništva koji nam je godinama izmicao, a sada se napokon revitalizovao u svom najlepšem obliku — solidarnosti. Ali kada ta potreba pređe u kontrolu, u sumnjičenje, u zahtev za uniformisanošću, upadamo u problem. Jer, targetiranjem saboraca ne gradi se pokret, već klima isključivosti. Ljudi se ne mobilišu prekorom što su sebi dozvolili da se u nenormalnim okolnostima ponašaju normalno. Ne motivišete ih krivicom — odbijate ih. A ako im zamerate što ne učestvuju u meri i na način koji ste vi odredili kao moralnu normu, vi više ne gradite zajednicu, već klub istomišljenika s pravilnikom. A takav klub i takav pravilnik već imamo, da vas neugodno podsetim. I to od istog onog autora koji nikad ne ide na more, jer nema taj luksuz da bude normalan.

Kako vi znate na koji način neko podržava proteste

Zato, promislimo pre nego što javno zamerimo onima koji ne izlaze na svaki protest i ne reaguju na svaki mig. Ili onima koji su se „usudili“ da odu na more, da proslave rođendan, da izađu u restoran. Podrška se ne pokazuje isključivo na ulici, niti vi možete znati na koji način je neko pruža. Ona ne mora uvek biti javna, glasna, šarena, napadna i revolucionarna. U ljudskoj istoriji postoje i Koče Popovići, ali postoje i Sophie Scholl. Postoje oni koji su delovali javno i oni koji su se žrtvovali sa margine. Oni koji su nosili uniformu i oni koji su samo ostavili letak na fakultetskom hodniku. I jedni i drugi činili su otpor, ali drugačije, iz svojih pozicija, ritmova i ličnih granica. I nema razlike u njihovoj hrabrosti niti u njihovom doprinosu.

Pravo da se ne misli, ne deluje, ne oseća isto kao mi

Zato prestanite da insistirate, očekujete, osuđujete i počnite da radite ono što demokratija, za koju se borimo, i nalaže: poštujte tuđa prava. Pravo na izbor. Pravo na ličnu odluku. Pravo da se ne misli, ne deluje, ne oseća isto kao vi. Jer jednoumlje koje se sve češće traži od „saboraca“ opasno liči na ono protiv čega se, navodno, borimo.„Sloboda za sve“ ne može da znači „sloboda za sve koji misle i rade isto što i ja“.Radite kako god mislite da treba, ali dozvolite to isto pravo i drugima. Svoja opravdana ogorčenja usmerite na one koji su vam se zaista usrali u život, a malo je verovatno da je to komšija koji je otišao na more, dok ste vi junački ostali da čuvate „plamen revolucije“.

Na kraju, niti će vas ta moralna inkvizicija načiniti Kočom Popovićem, niti je ijedna revolucija propala zbog nečijeg izostanka. Ali jeste — ako je počela da liči na ono protiv čega je ustala!