Jedan običan dan u Beogradu: Piše Ivan Mrđen

Vremenom se to povećavalo, što može da se postepeno prati kroz četiri moje knjige: „Sa Beogradom na Ja“ (2004-2010), „Sa Tadića na Vučića“ (2011-2013), „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017) i „Sa mnom više nema šale“ (2018- 4. maj 2020).

Tog dana sam na poziv Veselina Simonovića (1959-2022) počeo da pišem za naš portal, nesputan prostorom i brojem karaktera, pa su neki tekstovi ispali, priznajem, i preopširni i naporni. O čemu najbolje može da posvedoči moja prijateljica Vera Vučković koja ujutru, uz kaficu, svom suprugu Milanu pročita moje objave.

Možda je razlog i činjenica da sve manje izlazim u čaršiju, samo do mojih omiljenih destinacija, pa i to uglavnom kolima, tako da mi prilično nedostaje nepresušan izvor inspiracije sa beogradskih ulica i posebno iz vozila javnog prevoza... Evo, na primer, jedan sasvim običan dan u Beogradu vratio me je u vreme kad sam bio svežiji i kad bih imao „primećivanja“ za čitavu sedmicu...

* * *

U „petici“ (garažni broj 2279) prednja vrata nikako da se zatvore, pa kočničar na svakoj stanici mora da ih snažno gurne rukom. Gleda to neki moj ispisnik sa prvog sedišta, mršti se, hteo bi nešto da kaže, ali ga službeno lice preseklo „u letu“: „Šta ’oćete, uz besplatan prevoz dobro je da tramvaji uopšte imaju vrata!“

* * *

U Bulevaru kralja Aleksandra, nešto pre Batutove, ispred prolaza između dve zgrade na neparnoj strani, odnedavno i danju i noću dva policijaska vozila. Kažu, u parkiću iza kupio kuću najnoviji „premijer bez portfelja“, kako je velemajstor Dragoljub Žarković (1951-2020) svojevremeno nazvao funkciju filodendrona iz Nemanjine 11... To me podsetilo na prve godine ovog veka, kad je u Mišarskoj, gde sam bar dva puta nedeljno išao na preferans sa Žaretom i Seškom Stanojlović, isto tako i danjom i noćom stajao policijski džip ispred kuće tadašnjeg ministra unutrašnjih dela. Kad su smenili ministra, ostala samo velika fleka na trotoaru!

Preko puta buduće fleke, nešto niže niz Bulevar, kod „Idee“ stoji čovek, tu negde u pedesetim, sve u svemu jadna pojava, u ruci drži karton na kome piše: „Pomozite da ne umrem. Gladan sam!“ Starija sugrađanka izlazi iz prodavnice, nije ni ona bogzna šta kupila, ali misli da ima pravo da pametuje, pa će glasno da je svi čuju: „A što nisi to napisao ćirilicom?!“

* * *

U restoranu „Palilula“ nisam bio od kako smo se vratili iz Australije, ali čim sam kročio začuh mog prijatelja Milana Savovića. Obradovao sam kad me video, ali odmah počeo staru priču kako sam ja „žuti“. Obično izbegavam takve razgovore, pa sam sve okrenuo na šalu odgovorom: „Nisam više žuti, sad sam nemanjićko plavi!“

* * *

Kod Palilulske pijace čuo sam dvoje mladih kako se na odličnom engleskom izvinjavaju sredovečnom paru turističkog izgleda zato što ne znaju ko je čovek čija skulptura stoji na platou iza autobuskog stajališta. Umešah se, ne da se pravim važan zbog mog znanja svetskog jezika, već zbog imena, lika i dela mog prijatelja Raše Popova (1933-2017). Skulpturu je izradio samouki umetnik i naivac Boris Deheljan, a sastavljena je od šrafova, matica, armature i žica. Postavljena je pre četiri i po godine, ali kao sve što je urađeno u vreme onoga što je hteo da bude beogradski kalif mesto kalifa – traljavo i nedorečeno, tako da na spomeniku ni oko njega nigde ne stoji ni jedna jedina reč koja bi radoznalim namernicima ali i klincima koji su odrastali bez njegovih “fora i fazona” ukazivala na velikog pisca i televizijskog stvaraoca. Od tada, mada nerado pominjem njegove generalije, postoji izreka: “Nedobog da ti Vesić pravi spomenik!”

U autobusu na liniji EKO1 (garažni broj 2101), dok čeka da se iz Takovske vrati na Bulevar, čujem momka kako nekome objašnjava da uskoro stiže kod Vukovog spomenika, pa kaže: „Tu sam kod Ćacilenda!“ Levo Skupština, desno Glavna pošta, nešto niže Televizija, ali od svega najvažnije... Što bi rek’o neuništivi Lale Bojičić: „U Ćacilendu neki već zagovaraju otcepljenje od Srbije!“
* * *
I konačno, vraćam se kući „sedmicom“ (garažni broj 1520), a na zadnjoj platformi četvoro mladih, iz njihovog razgovora zaključujem učesnika u aktuelnoj pobuni. U jednom trenutku, počeše uglas da se žale na svoje dede i babe, ne mogu da ih shvate stalno kukaju kako ne mogu da sastave kraj sa krajem, ali hoće da se odreknu unuka zbog predsednika svega i svačega, zadnja pošta Ćacilend. Okrenuh se i srdačno osmehnuh, tek da im dojavim da i nas, veterana, ima na njihovoj strani!

Njima i to malo bilo veliko...