Piše Ivan Mrđen: Beleške o Danu mladosti

Nekadašnji Dan mladosti bio bi prilika da se prisetimo i našeg drugara Vase Radovića (1947-2014), koji je sa legendarnim Pajom Grdinićem (1944-2015) godinama organizovao i Štafetu mladosti i čuveni slet na Stadionu JNA kad je ista predavana “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”.

“Cokan” je poslednjom takvom prilikom, kao mlad i uzoran konobar ugostiteljskog preduzeća “Stadion” imao čast i privilegiju da maršala, uvažene goste i ostale glavešine poslužuje u sali iza svečane lože, pa je svojevremeno objavljena i fotografija na kojoj on stoji pored tadašnje postave “Kolibrija” i nepravedno zaboravljene Milice Manojlović (1935-2008), žene koja je osnovala i pune 44 godine vodila ovaj svetski poznati hor.

Istorija je zabeležila da je tog 25. maja 1979. štafetu predala tada 20-godišnja studentkinja iz Prištine Sanije Hiseni, koja se Josipu Brozu Titu obratila i na albanskom i na srpsko-hrvatskom kako se naš jezik tada zvanično nazivao. Pošto je sve to, od Dana mladosti do srpsko-hrvatskog, u međuvremenu nestalo, pomislili smo da bi bilo lepo da pružimo priliku našem drugaru da još jednom evocira uspomene na taj značajan trenutak u njegovoj dugogodišnjoj i više nego uspešnoj karijeri.

A onda su se, kao što obično biva, isprečile kojekakve obaveze i preča posla…

Moj “izgovor” bio je više nego opravdan, jer smo Mira i ja morali da simbolično obeležimo 25. maj, ne tako daleke 2013. godine, kad su se u “Staroj trojci” venčali naša ćerka Milena i gospodin Kameron Rid, zadnja pošta Melburn.

Bilo je to prvo veliko slavlje u ovom restoranu, koji je tri meseca ranije preuzeo, renovirao i kasnije učinio veoma popularnim naš prijatelj Zoran Stojanović. Venčanje je obavio najpoznatiji gradski matičar Radivoj Mrđa, uz službeno prevođenje mog drugara sa fudbala “Bobice” Stojanovića, pa su se svih ovih godina sva trojica hvalila kako za postojanost i kvalitet njihovog braka Milena i Kameron treba baš njima da zahvale.

“Stara trojka” je zapravo neka vrsta mosta preko Topčiderske reke, nalazi se na pola puta između Topčidera i Rakovice, a zvanična adresa je Bulevar patrijarha Pavla 9b. Ta saobraćajnica je već godinama poznata kao “bulevar od nigde do ništa”, jer nekoliko puta svečano otvaran (uglavnom uoči nekih izbora) srednji deo, sa dve odvojene kolovozne trake i prostorom za tramvajske šine (i već zaboravljenu liniju “trojke”), počinje posle četiri stotine metara uske saobraćajnice i završava se kod raskrsnice sa Ulicom Pere Velimirovića, odakle se opet vraća na stari, više nego preopterećeni put, uz kilometarske kolone sve do šoping centra “Big”.

Dok je Beogradom harao onaj što mu se nikako nije ostvarila želja da bude kalif mesto kalifa, najmanje deset puta je sa ekipama podguznih televizija dolazio da najavljuje svetlu budućnost, pa su jednom prilikom čak na nekom parčetu trase postavili i šine, koje su potom brzopotezno uklonjene.

Tako je ovaj “bulevar” vremenom postao jedan od simbola sada već trinaestogodišnje naprednjačke vladavine. Ako nam je država, kako kažu, bila zapuštena poput njegovog prvog dela, ono što je u međuvremenu izgrađeno služilo je uglavnom za slikanje i lažna obećanja, da bi se na kraju pretvorilo u još veći haos.

U nedelju 25. maja na svojoj Fejsbuk stranici podelio sam objavu mojih prijatelja iz fondacije “Jedro”, koju su osnovale porodice petorice dečaka obolelih od Dišenove mišićne distrofije sa ciljem unapređenja zdravstvene zaštite i lečenja od ove opake bolesti. Uz poziv da im se pomogne, makar simoličnim slanjem SMS poruke “5” na 3091, stajalo je i dramatično upozorenje da dvojici Dušana, Vanji, Danku i Nemanji vreme neumitno ističe, curi…

To me podsetilo na sjajnu pesmu mog prijatelja Stefana Simića, u kojoj, pored ostalog kaže:

“Simbolično nam je važnije od realnog. Mrtav čovek od živog. Grobljanski običaji od života.

Pokušavam bar jednog prijatelja da podignem. Ne čekam kraj, nego novi početak. Umesto poslednjeg govora, gledam on da me čuje, a ne svi drugi posle.”

Njih petorica, ako im mi ne pomognemo, neće nikad imati svoje dane mladosti. Njih petorica, ako im mi ne pomognemo, neće imati priliku da zaigraju na svojoj svadbi. Njihove više nego mlade živote, ma kako surovo zvučalo, u ovom trenutku simbolizuje taj ukleti “bulevar od nigde do ništa”.

U koji je, tačnije u ugradnju svih čiji su se prsti našli u tom pekmezu, budite sigurni u to, ubačeno mnogo, mnogo više para nego što je potrebno, ne samo za njihovo lečenje!