0
Javila mi se nekolicina prijatelja, od onih najupornijih pratilaca mojih “primećivanja”, vide da me nema već danima, očekivali su makar da se pohvalim kako sam tačno predvideo šta će se minule subote dogoditi u Leskovcu, tom “pretposlednjem utočištu jedne propale politike”. Ne samo u fudbalu…
A tu su i zbivanja oko Sajma knjiga, na kome neće učestvovati mnogi čije bih štandove rado posetio, pa ću nekako ostati dužan mojim prijateljicama i prijateljima o čijim bih najnovijim izdanjima u neka sretnija vremena rado nešto napisao.
Jednostavno, ne mogu! Sve mi se to čini apsolutno besmislenim dok tu negde, kraj nas, u našem gradu, na naše oči, ljude odvode sa radnog mesta, lupaju im glavu o sto, udaraju pesnicama i pištoljima, vezuju ih za radijator, ne dozvoljavajući da kontaktiraju advokata ili porodicu… A onda, kad svo to maltretiranje nije uspelo ostavljaju vudu poruke pred vratima, pa opet hapšenje, crna kesa na glavu, šamaranje, cepanje odeće…
Oni koji su pažljivije čitali saopštenje studenata Poljoprivrednog fakulteta znaju o kome i o čemu je reč. Čitav taj slučaj je samo paradigma bestijalnosti i osionisti koja je zavladala u redovima slepih poslušnika golom vlašću zaslepljenih moćnika. Baš zato svi mi koji makar nešto delamo u javnom prostoru nemamo pravo da sami sebi stavljamo crnu kesu na glavu i da se pravimo da ništa ne vidimo, ne čujemo, ne razumemo…
* * *
Iz istih razloga, bio sam spreman da ovog puta ne pišem ni o najnovijem trobroju “Ježa”, najdugovečnijeg, a izgleda i poslednjeg satiričnog lista u zemlji Srbiji. On se numerom 3205, 3206 i 3207 upravo pojavio na kioscima, uz nešto veći broj tekstova u stilu “pazi tako da ostanem nevina”, u šta ubrajam i sopstveni prilog “Dijalozi, šaputanja i poneki razgovor”, objavljen na 15. strani…
Da li zbog toga što je poslednji rok za ovaj trobroj bio još krajem avgusta, u vreme vrućina i godišnjih odmora, da li zbog toga što je intenzitet brutalnosti i torture pojačan posle najava da će “u septembru sve biti gotovo”, ovom prilikom bilo mi je teže nego ikad pre da pronađem onu “žilu kucavicu” koja predstavlja jasan odgovor “ježevaca” na aktuelnu situaciju.
U tome mi je puno pomogao Mile Pop Ilijev, napisavši: “Dok narodna milicija lomi, devojačke vilice i momačke kosti, i ispituje zatočenike u komi, nema ko da im oprosti. Dok traju snovi o slobodi, jebem vam mater što vas rodi!”
Ljubodrag Stojadinović nije dozvolio da se u svemu tome zabašuri, još manje zaboravi, uloga aktuelnog ministra policije: “Dačić je rukovodio svim prebijanjima. Na njegovom su računu svi lomovi kostiju vilica, rebara, modrice, ponižavanja, samovoljna hapšenja i mučenja.”
I dodao: “Dockan je da se poziva na vrhovnog komandanta nasilja, i nije se ni pozivao. Više puta je pohvalio policiju za nežnost i pravičnost, rekavši čuvenu tupu rečenicu da ‘policija čuva građane i vodi računa o njihovoj bezbednosti’. Možda je tek na ovoj dužnosti Dačić konačno počeo da ispisuje sebe iz ljudi. Morao bi da zna da ističe vreme u kome je bio uz vladare. Kad padne ovaj više nikome neće biti potreban!”
PROČITAJTE JOŠ:
Tom “vrhovnom komandantu nasilja” čitavu odu sročio je moj prijatelj Ranko Pivljanin. Iz njegovog ugla gledano, to izgleda ovako:
“I sada su neki zgubidani i neradnici, plaćenici i teroristi, ološi i propalice, rešili da me skinu sa vlasti. Mene ovakvog, progresivnog i nezamenljivog. Mene koji sam se sa vlasti srodio toliko da smo postali jedno. Mene koji nisam rođen ni za šta drugo osim da budem na vlasti. Mene koji godinama mogu bez dana odmora, ali ni sekunde bez vlasti. Gde će vam duše, ako je uopšte imate. Zato ne dam vlast, ni po koju cenu. Pre ću se rastaviti od života nego od vlasti. Uostalom, šta će mi život ako nisam na vlasti!?”
Miroslav Sredanović je to isto sažeo u dva aforizma: “Predsednik je ponosan na policiju. Policija stručno tuče svoj narod.”; “Policija građanima uvrće ruke. Izvodi ih na pravi put!”
Ninus Nestorović je objasnio osnovni problem koji policija ima u bliskom susretu sa pobunjenim građanima: “Teško da bilo ko od policajaca može da odredi ko se nalazi s ove, a ko s one strane zakona. Nijedan ne zna gde je granica.”
Zato, što bi rek’o Novo Tomić: “Njima upotreba pendreka dođe kao udri brigu na veselje!”
* * *
Radivoje Damjanović se ovom prilikom predstavio maltene kao “izveštač sa terena”: “Ekonomski uspeh Srbije narod proslavlja na ulicama i trgovima.”; “Narod je izašao na ulice. Stigli su i specijalci da uveličaju ovaj događaj.”; “Policija nije primenjivala silu nad demonstrantima. Masovni problem sa leđima i bubrezima posledica su promene vremena!”
I još je Rale dodao: “Demokratske promene osetio sam na vlastitoj koži, leđima, bubrezima…”
Aforizam Dobrivoja Antonića je, sve u svemu, najbolji komentar: “Naša demokratija je umrla u prisustvu vlasti.”
P.S. Umesto uobičajene najave naslovne strane, ovom prilikom objavljujem one srednje, na kojima već po tradiciji aforizam glavnog i odgovornog urednika Radivoja “Laleta” Bojičića umetnik Mladen Đurović dopunjuje sjajnom karikaturom.
