8
Na ovu temu će u narednom periodu sasvim sigurno puno pisati, ipak, rizikovaću da kažem ono što je prilično jasno, ali za širi auditorijum nije dovoljno artikulisano onim sto ovih dana čujemo od raznih ekonomskih analitičara. Radi se o svakodnevnom zasipanju javnosti prognozama sa najcrnjim ekonomskim posledicama trenutne pandemije koja se upoređjuje sa Velikom Depresijim iz 1929-1933, čineći tako ljudima ionako tešku situaciju jos težom.
Ovo je, inače, globalni trend u kome prednjači Zapad koji se doktrinom uplašenog – dakle poslušnog građanina, bavi mnogo duže od Srbije u kojoj je pak, ovaj trend zbog predstojećih izbora, na zaista komičan način, potpuno obrnut obećanjima ekonomskog blagostanja.
Poslednjih 27 godina živim i radim u Londonu, gde se bavim trgovinom hartijama od vrednosti na robnim i finansijskim berzama. Mogu slobodno da kažem da sam za ovo vreme prošao kroz ozbiljne izazove – od ekonomske krize ranih devedesetih i kamatne stope Džona Mejdžora od neverovatnih 15 odsto, sve do još neverovatnijih 0,1 odsto Borisa Dzonsona danas. Video sam ozbiljnu krizu Monarhije izazvanu smrću princeze Dajane, bombardovanje Jugoslavije, rušenje Svetskog trgovinskog centra u Nujorku i ratove koji su usledili. Bio sam i učesnik berzanskih događaja u nekoliko finansijskih kriza, svedok sam izlazka Britanije iz EU i sada, eto, i epidemije svetskih razmera koja preti da ostavi van konkurencije sve prethodno navedeno.
Dakle, iz sopstvenog iskustva mogu da kazem da su ekonomski izazovi i potencijalna recesija sa kojima smo sada suočeni nešto što se inače dešava, s tim što je ovoga puta, kriza izazvana uzrocima izvan uobičajenih ekonomskih ciklusa. Zbog toga, svako upoređivanje sa svetskom depresijom sa početka prošlog veka ne izgleda sasvim suvislo. Za početak, potrebno je znati da je u poslednjih 150 godina bilo veoma mnogo recesija (tridesetak) a samo jedna depresija. Za razliku od recesije koja nastupaju ukoliko se ekonomija (društveni proizvod) „smanjuje“ duže od dva-tri fiskalna kvartala bez oporavka, depresija je stanje stagnacije koje traje više godina. Zapad se, dakle, nalazi u periodu ekonomskog pada, ali svakako jos uvek ne i u recesiji za koju je potrebno da se ovako stanje nastavi još najmanje nekoliko meseci. Prema tome, poređenje trenutnog stanja sa ekonomskom depresijom nema nikakvog smisla (s obzirom na to da „službeno“ još uvek nismo ni u recesiji) i to poređenje jedino služi:
a) zastrašivanju ljudi
b) kasnijim političkim manipulacijama od strane političke elite koja će preuzeti zaslugu za „spas“ tih istih ljudi od potpune propasti
Posledice ove krize ćemo, sasvim je sigurno imati vremena da sumiramo po njenom okončanju. Ipak, kao i uvek do sada, one se pre svega svode na oštar pad društvenog proizvoda i visoku stopu nezaposlenosti. U narednom periodu će ova dva elementa i odrediti prirodu ove krize, odnosno, da li će se ona pretvoriti u ozbiljnu recesiju ili ne, što će zavisiti od brzine oporavaka ova dva metrička podatka.
Ono što za sada ne znamo jeste kakva će biti dinamika ovih procesa, kao i do koje će mere monetarno urušavanje, koje je na trenutno na delu, urušiti i bazne proizvodne vrednosti, kao i pojedine ključne finansijskih instrumenate (npr. nafta, cena državnih dugova).
Iz iskustava znam da najveći deo silnih obećanih triliona koji pljušte ovih dana sa TV ekrana, nikada do sada nije našao svoj put do onih kojima su najpotrebniji i kojima su obećani, pa neće ni ovog puta. Ipak, ti milioni postoje, iako njihova namena a naročito raspodela nije pravedna. Novac će kao i do sada, posle velike reciklaže, završiti kod banaka i drugih finansijskih institucija koji će se postarati da na globalnim tržistima ovim parama pokupuju ono sto su drugi bili prinuđeni da prodaju da bi preživeli, tako da će berze po ko zna koji put obaviti svoj posao koji se u žargonu zove “wash, rinse and repeat” (isperi pa ponovi)!
Dakle, sve sto će se dogoditi je ponovna preraspodela bogatstva u čemu moderne berze imaju bitno drugačiju ulogu od onih sa početka prošlog veka iz doba Velike Depresije, tako da ni sa ovog aspekta ove krize nemaju mnogo sličnosti.
Konačno, pitanje koje neminovno sledi je: da li je realno očekivati da će po prestanku opasnosti od virusa ljudi želeti ponovo da putuju, da li će ponovo želeti da idu u hotele, na more, u restorane, da se druže? Naravno da hoće. Da li će ponovo želeti da kupuju kuće, stanove, nova kola, garderobu, da se zabavljaju …Odgovor je, naravno, jasan. Ovo znači, da će se potreba za ljudima koji su zbog pandemije izgubili posao, ponovo pojaviti, pošto će sve ono sto oni proizvode neko ponovo želeti da kupi.
Dakle, ukoliko dinamika ovih procesa ne bude bitno poremećena monetarnom destrukcijom, neće biti nikakve Velike depresije iako će recesiju koja je izvesna, određeni delovi društva upravo tako doživeti. Nema nikakve sumnje da ce Zapad kao i mnogo puta kroz svoju istoriju izaći “pobednički” iz ove nevolje – izaći će naravno oslabljen i sa slabom ekonomskom perspektivom (ali najverovatnije bez Velike depresije), dok će cenu koja je plaćena brzo pokušati da zaboravi i ostavi je narednim generacijama.
A što se Srbije tiče…pa ona će se kako čujemo, i u ovome snaći bolje nego bilo ko drugi u Evropi.
Ovo ne čudi, s obzirom na to da zemlja skoro 30 godina živi u dubokoj depresiji, tako da svi metrički pokazatelji karakteristični za “običnu” recesiju ipak ne mogu da zvuče suviše ozbiljno, zar ne?
Šta god se desilo, kada sve bude prošlo, istinu o tome “kako je to bilo” saznaćemo, naravno, od političara i to od onih koji umeju najbolje da se hvale, a u međuvremenu, za razliku od Srbije gde stvari idu nabolje, zapadne vlade svoje građane i dalje plaše i ubeđuju, citiram besmrtnog Borislava Pekića: “da će još neko vreme sve ići nagore, pre nego što pođe nabolje, što, ruku na srce, ne teši jer može značiti i da će postati očajno pre nego što opet bude tek jako rđavo”.
Aleksandar Ćirić je managing director koji se bavi hartijama od vrednosti na globalnim berzama, živi i radi u Londonu
