Juval Noa Harari: Svaka kriza može se pretvoriti u šansu

Ljubaznošću izdavačke kuće "Laguna" prenosimo u celosti tekst koji je Juval Noa Harari, izraelski istoričar i profesor na Univerzitetu u Jerusalimu, autor knjiga "21 lekcija za 21. vek", "Homo deus: Kratka istorija sutrašnjice" i "Homo sapijens: Kratka istorija čovečanstva", napisao za magazin "Tajm" (Time).Trenutno ima mnogo onih koji za pandemiju koronavirusa krive trend globalizacije. Oni navode da bi zaustavljanje ovog procesa bio jedini pravi način da svet izbegne širenje novih zaraza. Podignimo zidove, ograničimo putovanja, smanjimo trgovinu. Ipak, iako se pokazalo da kratkoročne mere karantina daju neosporne rezultate u zaustavljanju epidemija, dugoročni izolacionizam vodio bi ekonomskom kolapsu i teško je zamisliti da bi ozbiljno doprineo sprečavanju širenja infektivnih bolesti. Izolacionisti greše. Odgovarajući protivotrov za epidemiju je kooperacija, nikako segregacija.Epidemije su i pre ulaska u eru globalizacije odnosile milione žrtava. U 14. veku nije bilo aviona i brodova za krstarenje, a crna smrt je ipak prevalila put od istočne Azije do zapadne Evrope za tek nešto više od deset godina. U svom pohodu pokosila je između 75 i 200 miliona ljudi – više od četvrtine stanovništva Evroazije. U Engleskoj je stradalo oko 40 odsto stanovništva, a Firenca je ostala bez 50.000 stanovnika.U martu 1520. na obalu Meksika iskrcao se Fransisko de Egija – jedan jedini nosilac virusa velikih boginja. U Centralnoj Americi u to doba nije bilo ni vozova, ni autobusa, pa čak ni magaraca. Pa ipak, epidemija velikih boginja je do decembra iste godine devastirala ovaj deo sveta, ubivši, prema nekim procenama, trećinu populacije.Tokom 1918, jednom ekstremno virulentnom soju virusa gripa uspelo je da za samo nekoliko meseci stigne i do najudaljenijih kutaka sveta. Zarazio je pola milijarde ljudi, što je u to vreme predstavljalo više od četvrtine ukupne ljudske populacije. Procenjuje se da je tom prilikom stradalo pet odsto stanovništva Indije. Na Tahitiju je umrlo 14 odsto ljudi. Na Samoi 20 procenata. Ova pandemija odnela je desetine miliona života – više nego četiri godine brutalnog ubijanja u Prvom svetskom ratu.Od tada je proteklo stotinu godina, a čovečanstvo je zahvaljujući ubrzanom rastu populacije i razvoju različitih oblika saobraćaja postalo još ranjivije. Moderne metropole poput Tokija ili Meksiko Sitija predstavljaju daleko plodnije tle za bujanje patogena od srednjovekovne Firence, a globalna saobraćajna mreža je neuporedivo brža od one koja je postojala 1918. Virus danas može stići iz Pariza u Tokio i Meksiko Siti za manje od 24 časa. Iz svega ovoga nije teško izvući zaključak da se svet nalazi na pragu infektivnog pakla u kome će se smrtonosne pošasti ređati jedna za drugom kao na fabričkoj traci.U praksi se, međutim, pokazalo da su učestalost i uticaj epidemija dramatično opali. Uprkos tragičnom širenju side i ebole, u 21. veku epidemije ubijaju neuporedivo manji procenat stanovništva nego nekada. Razlog za to trebalo bi tražiti u činjenici da je čovečanstvo izabralo da se od zaraznih bolesti brani informisanošću, a ne izolacijom. Lekari danas odnose pobede u ratu protiv epidemija zahvaljujući stručnoj analizi informacija.Kada se u 14. veku našlo na udaru crne smrti, čovečanstvo nije posedovalo saznanja o tome šta je njen uzročnik, niti kako se može zaustaviti. Sve do modernog doba ljudski rod je bio sklon da za pojavu bolesti krivi bogove, zlonamerne demone ili zagađen vazduh, ne pomišljajući pritom ni u jednom trenutku na mogućnost postojanja bakterija i virusa. Verovali su u anđele i vile, ali i sama pomisao da se u jednoj jedinoj kapi vode može naći čitava armada smtronosnih neprijatelja bila im je potpuno strana. Kada bi došlo vreme za posetu crne smrti ili velikih boginja, jedina mera koje su tadašnji vlastodršci mogli da se sete bilo je organizovanje masovnih molitvi raznim božanstvima i svecima. To, naravno, nije bilo od velike pomoći. Masovna okupljanja najčešće su vodila masovnim infekcijama.Oslanjajući se na znanja i iskustva kojima su do tada raspolagali, naučnici i zdravstveni radnici su tokom prethodnog stoleća uspeli da otkriju mehanizme koji se kriju iza epidemija i pronađu sredstva da im se suprotstave. Teorija evolucije objasnila je zašto i kako dolazi do erupcije novih bolesti, ali i kako stare bolesti postaju virulentnije. Razvoj genetike omogućio je naučnicima da „špijuniraju“ patogene. Dok je srednjovekovnom čoveku uzrok crne smrti ostao zauvek nepoznat, današnjim naučnicima su bile potrebne samo dve nedelje da identifikuju novi koronavirus, sekvenciraju njegov genom i proizvedu pouzdan test kojim bi se otkrivali zaraženi.Razotkrivanje mehanizma nastanka epidemija iz osnova je promenilo pristup borbi protiv zaraznih bolesti. Vakcinacije, antibiotici, unapređenje higijene i ubrzani razvoj medicinske infrastrukture pružili su šansu čovečanstvu da prvi put stekne prednost nad nevidljivom napasti. Uprkos promeni odnosa snaga, 1967. godine je od 15 miliona zaraženih virusom velikih boginja životom platilo dva miliona ljudi. Međutim, globalna kampanja vakcinacije je već tokom sledeće decenije bila toliko uspešna da je 1979. Svetska zdravstvena organizacija proglasila pobedu i objavila da je ova bolest u potpunosti iskorenjena.Zatvaranje granicaKakve pouke možemo izvući iz istorije kada je reč o aktuelnoj pandemiji koronavirusa?Kao prvo, iz prošlih iskustava se stiče jasan utisak da se ne možemo odbraniti tako što ćemo trajno zatvoriti granice. Ne smemo zaboraviti da se epidemija nezaustavljivo širila još u srednjem veku, davno pre nego što je iko mogao i da sanja o globalizaciji. Dakle, čak i ako svedemo nivo globalne povezanosti na onaj koji je postojao u Engleskoj 1348, to još uvek neće biti dovoljno. Da bismo se zaista zaštitili metodom izolacije, neće biti dovoljno da se vratimo u srednji vek – morali bismo da nastavimo sve do kamenog doba. Ne verujem da ima onih koji misle da bi nam to pošlo za rukom.Kao drugo, istorija nas uči da stvarnu zaštitu treba tražiti u razmeni pouzdanih naučnih informacija i globalnoj solidarnosti. Kada jedna država postane talac epidemije, trebalo bi da bude voljna da sa drugima iskreno podeli ono što zna o širenju zaraze, bez straha od ekonomske katastrofe. Druge države bi u tom slučaju trebalo da sa poverenjem prihvate njihove informacije i da im pruže pomoć, a ne da se okrenu protiv žrtve. U ovom trenutku, Kina je u stanju da sa drugim državama širom sveta podeli svoja saznanja o koronavirusu, ali to zahteva visok nivo međusobnog poverenja i saradnje.Međunarodna saradnja je od neprocenjivog značaja za efikasno sprovođenje mera karantina. Karantin i ograničenje slobode kretanja igraju presudnu ulogu u sprečavanju širenja zaraze. Ukoliko među državama ne postoji poverenje i ukoliko se neke od njih osete napuštenim od strane međunarodne zajednice, njihove vlade se plaše preduzimanja takvih mera. Ako otkrijete stotinu slučajeva zaraze koronavirusom u svojoj zemlji, da li biste automatski stavili pod ključ čitave gradove i regione? To u velikoj meri zavisi od onoga što očekujete od drugih zemalja. Potpuno zatvaranje gradova moglo bi voditi kolapsu ekonomije. Ako ste uvereni da će vam u tom slučaju druge države priskočiti u pomoć, bićete spremniji za uvođenje drastičnih mera. Ali ako smatrate da će vas ostaviti na milost i nemilost bolesti, verovatno ćete oklevati sve dok ne bude suviše kasno.Verovatno najvažnija informacija koju bi ljudi trebalo da razumeju kada su u pitanju ovakve epidemije jeste da širenje zaraze u bilo kojoj zemlji ugrožava celo čovečanstvo. Razlog leži u činjenici da virusi evoluiraju. Virusi slični onom sa kojim se trenutno borimo razvijaju se u organizmu životinja, recimo slepih miševa. Kada se prenesu na ljude, odjednom se nađu u sredini na koju nisu navikli. Umnožavajući se u ljudskom organizmu, oni ponekad mutiraju. Većina tih mutacija je bezazlena. Međutim, s vremena na vreme dolazi do mutacija koje virus čine zaraznijim ili otpornijim na ljudske odbrambene mehanizme. Upravo ti mutirani sojevi virusa se zatim brzo šire kroz populaciju. Budući da samo jedan čovek može biti domaćin milijardi virusnih čestica koje se neprekidno razmnožavaju, svaka inficirana osoba pruža virusu milijarde novih mogućnosti da se adaptira na život u ljudskom organizmu. Svaki nosilac virusa je sličan kockarskom automatu koji virusu daje na milijarde lutrijskih tiketa – a virusu je potrebno da izvuče samo jedan dobitnički tiket kako bi ispunio svoju misiju.Ovo nije puka spekulacija. Knjiga „Crisis in the Red Zone“ Ričarda Prestona opisuje upravo takav sled događaja u slučaju epidemije ebole iz 2014. godine. Zaraza je počela da se širi kada su izvesni virusi ebole prešli sa slepog miša na čoveka. Ljudi su teško oboljevali, ali virusima su još uvek više odgovarali uslovi u organizmu slepog miša. Ono što je ebolu od relativno retke bolesti pretvorilo u zastrašujuću epidemiju, bila je jedna jedina mutacija na jednom jedinom genu virusa ebole, koji je zarazio jednog jedinog čoveka negde u oblasti Makona u Zapadnoj Africi. Mutacija je omogućila mutiranom soju virusa – zvanom soj makona – da se veže za transportere holesterola u ćelijama ljudskog organizma. Tako su transporteri umesto holesterola u ćelije unosili ebolu. Soj makona je bio četiri puta zarazniji za ljude od ostalih sojeva.Možda se, u trenutku kada čitate ove redove, slična mutacija dešava u jednom jedinom genu koronavirusa koji je zarazio neku osobu u Teheranu, Milanu ili Vuhanu. Ako se to zaista dešava, pretnja neće biti ograničena na stanovništvo Irana, Italije ili Kine, radiće se o direktnoj pretnji vama lično. U zajedničkom interesu stanovništva ove planete je da se koronavirusu ne pruži takva šansa. A to znači da moramo zaštititi svakog pojedinca u svakoj zemlji.Sedamdesetih godina prošlog veka pošlo nam je za rukom da pobedimo virus velikih boginja zato što je u svim zemljama sveta sprovedena vakcinacija čitave populacije. Da samo jednoj državi nije uspelo da vakciniše svoje stanovništvo, bila bi to pretnja za ljudsku vrstu u celini, jer je mogućnost da virus postoji na jednom mestu predstavljala opasnost da se proširi po celoj zemaljskoj kugli.Čovečanstvo se u svojoj borbi protiv virusa mora ozbiljno pozabaviti temom granica. Pritom ne mislim na granice između država. Ono o čemu moramo voditi računa jeste granica koja se proteže između našeg i sveta virusa. Na ovoj planeti virusa ima u izobilju. Oni zahvaljujući genetskim mutacijama neprestano evoluiraju u nove vrste. Granica koja nas razdvaja od sveta virusa prolazi kroz telo svakog ljudskog bića. Kada je probije neki opasan virus, cela ljudska vrsta se izlaže opasnosti.Tokom proteklog stoleća smo ovu granicu obezbedili kao nikad do sad. Moderni sistemi zdravstvene zaštite su izgrađeni tako da služe kao svojevrstan zid, a naučnici i zdravstveni radnici su stražari koji odbijaju uljeze. Postoje, nažalost, i delovi granice koji su ostavljeni bez nadzora. Širom sveta žive milioni ljudi koji nemaju pristup najosnovnijim zdravstvenim uslugama, a to je ono što sve nas dovodi u opasnost. Većina ljudi navikla je da o zdravstvu razmišlja na nacionalnom nivou, ali bolja zdravstvena nega Iranaca i Kineza zaštitiće od epidemije i Izraelce i Amerikance. Ova jednostavna istina trebalo bi da je očigledna svima, ali ona, nažalost, ne dopire do najmoćnijih ljudi na svetu.

Svet bez pravih lideraČovečanstvo se danas suočava sa akutnom krizom, ne samo zbog epidemije koronavirusa već i zbog nedostatka poverenja na međunarodnoj sceni. Kako bismo pobedili opasnu bolest, stanovništvo će morati da pokloni poverenje stručnjacima, građani vlastima, a države jedne drugima. Neodgovorni političari širom sveta već nekoliko godina namerno podrivaju poverenje u nauku, državne institucije i međunarodnu saradnju. Posledica toga je aktuelni trenutak u kome se suočavamo sa nedostatkom lidera koji bi inspirisali, organizovali i finansirali koordinirani, globalni odgovor na krizu.Za vreme epidemije ebole 2014. godine, Sjedinjene Države su na sebe preuzele ulogu lidera. Slično se dogodilo i u vreme finansijske krize 2008, kada su uz pomoć ostalih država sprečile potpuni kolaps svetske ekonomije. U poslednje vreme, međutim, ta država se odrekla svoje uloge. Aktuelna američka administracija ukinula je podršku međunarodnim institucijama poput Svetske zdravstvene organizacije i svima jasno dala do znanja da Amerika u svetu više nema prijatelje, već samo svoje interese. Kada je došlo do eksplozije epidemije koronavirusa, držali su se po strani. Ako bi i pokušali da ponovo preuzmu ulogu lidera, veoma mali broj zemalja bi ih podržao, jer je poverenje u američku administraciju praktično nestalo. Zašto bi iko pratio vođu čiji je moto „Ja sam najvažniji“?Prazninu koja je nastala nije popunio niko drugi. Naprotiv. Ksenofobija, izolacionizam i nepoverenje zavladali su u mnogim delovima sveta. Bez poverenja i globalne solidarnosti borba protiv bolesti biće izuzetno teška, a u budućnosti nas verovatno čeka još sličnih pandemija. Ipak ne bi trebalo gubiti nadu, jer svaka kriza se može pretvoriti u šansu. Možda će nas ovo iskustvo naterati da shvatimo kakva opasnost preti od globalne razjedinjenosti.Navešću samo jedan očigledan primer. Ova epidemija pruža priliku Evropskoj uniji da ponovo osvoji simpatije svog stanovništva. Ako bogatije države budu velikodušne i slanjem novca, opreme i medicinskog osoblja pomognu najugroženijim članicama EU, to će pomoći oživljavanju evropskih ideala više od bilo kog političkog govora. Ako ih pak puste da se snalaze same, epidemija bi mogla označiti kraj Unije.U ovom trenutku krize, odlučujuća bitka se odigrava na polju međuljudskih odnosa. Ako posledica epidemije budu još veća razjedinjenost i nepoverenje, to će značiti da je virus odneo pobedu. Ako se pak postigne jedinstvo i intenzivnija globalna saradnja, biće to pobeda čovečanstva. I to ne samo protiv koronavirusa, nego i protiv svih budućih patogena.Copyright © Yuval Noah Harari 2020Originalni tekst na engleskom jeziku objavljen u magazinu Tajm.Prevod: Jelena Tanasković***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram