0
Požalio se ministar unutrašnjih dela Ivica Dačić da su ga prevarili kad je potpisivao Briselski sporazum.
Zakleo bih se da nije tako davno nešto slično na račun međunarodne zajednice izjavio i šef Ivice Dačića, premijera Macuta, celokupne vlade, režimskih medija i isto takvih privrednika – predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
A setite se samo te kultne scene, kao iz režije „Televisa prezenta“, kada Vučić pred samo stavljanje parafa na Vašingtonski sporazum odjednom, praktično niotkuda, saznaje šta zapravo potpisuje. Drama je na vrhuncu. Pogleda Trampa kao da ga prvi put vidi, onda u papire, pa u Marka Đurića, tražeći valjda neki SOS signal, onaj poskakujući „đurićevski“ aplauz, usklik „Aco Srbine“, ma štagod što bi ublažilo utisak čoveka koga je domaćin smestio na hoklicu i ponovo naterao na ustupak pred Prištinom. Ali kamera ga već hvata u poluprofilskoj pozi, potpisuje kao da je napozvan došao na svadbu pa se stidljivo upisuje u knjigu gostiju.
Bilo je toga dosta. Belosvetski mešetari nas „preveslali“, a mi (tj. ONI) — nevini, naivni, časni kao francuske sobarice koje su, eto, slučajno zatečene u čipkastom vešu pored kreveta.
A znali dobro, i jedni i drugi, šta rade.
Kakav izgovor – „nismo znali“.
Podsetila me ova igrarija ljudi na najodgovornijim mestima u državi na priču jednog prijatelja koga je mesecima vukla za nos i za svakakva neverstva optuživala tadašnja partnerka, a on se pravio nevešt, jer mu ipak bilo lepo s njom.
0
6
4
31
Sve dok je trajala njegova ljubavna odiseja razgaljivao nas je sredom na pokeru sudarima svojih konzervativnih kriterijuma sa istorijom i navikama svoje drage. Ona, bez neke velike škole, i lepotica i mudrica, uvek je imala slične izgovore kojim je i olakšavala njegovoj sujeti i produžavala neiskrenu vezu. Kao da slušam Dačića, ili pre Vučića. Morališu i optužuju, lažu i manipulišu.
Napala jednog dana na neku njegovu drugaricu, te ovakva je onakva je, eno smotala onog oženjenog i ovaj u želji da zaustavi dalje pretresanje slučaja podseti kako je i ona bila u vezi sa oženjenim čovekom. „Nije mi rekao“, imala bi izgovor i nastavila sa pridikovanjem. Pokušao je da je zaustavi i podsećanjem na nekog guslara, isto oženjenog – „terapeut mi rekao da tako bežim od ozbiljne veze“ i nastavila bi sa širenjem svog svetonazora jer nije u redu što je ova bila sa bivšim svoje drugarice. Onda ju je on opet podsetio da je ona bila s njegovim drugom kad su oni bili na nekoj emotivnoj pauzi i opet ga je matirala „nisam znala da ste u dobrim odnosima“. Kad je ušla u nekakav njen postkosovski ciklus i ostrvila se na ove što letuju u Hrvatskoj, a ona im tamo „ne bi ni evro ostavila“, opet ju je podsetio na neku njenu bivšu ljubav tamošnjeg porekla na šta je ova ko iz topa odgovorila „ma on mi reko da je Bosanac“. Bilo tu i ono „spavali smo u istom krevetu, al’ nije bilo ničeg“, „bio je to samo seks bez emocija“, „nisam ti rekla da bih još bila s tobom“…
Onda je on kući došao sa košuljom na kojoj je trag karmina. Rekao je da je kečap.
Skoro ista priča je sa državnim vrhom Srbije i zapadnim centrima moći.
Prevarili nas, nismo znali da Zajednica srpskih opština neće biti formirana, ništa nisam potpisao, spavao sam na podu u pauzi pregovora, pogrešno smo glasali u UN, nismo rekonstruisali nadstrešnicu samo ovo oko nje, ipak jesmo, al’ su nas slagali, otvorili smo svu dokumentaciju u vezi sa nadstrešnicom, sad smo baš celokupnu dokumentaciju objavili, sad još celokupniju… Ovo je ono što slušamo ne u kafani, ne u TV sapunici nego sa funkcija predsednika i ministra.
Mala razlika između ono dvoje nevernih ljubavnika i naše vlasti i njihovih međunarodnih partnera. A ni odnos prema građanima ništa nije smisleniji.
Evo, sad vlast i sama priznaje ono što im deo opozicije duže od deceniju nabija na nos – Briselski sporazum je bio promašaj, krupan korak ka kosovskoj nezavisnosti. Epska izdaja koja je služila zapadnim silama da zatvore priču Kosova, a Vučiću da stekne poverenje tog dela međunarodne zajednice i njihovu podršku u učvršćivanju svoje autokratske vlasti. I Brisel i Vašington dobro znaju igrače beogradske postave, al’ znaju šta u ovom „protestnom“ trenutku mogu da dobiju od Beograda. Znaju da je Vučić zarad opstanka na vlasti spreman bar za još neki ustupak. I Vučić zna da se Evropa i Vašington ne zanose njegovim izjavama, ali znaju da ga sada mogu pritisnuti da izvuku još neki ustupak. Pogotovo ako razmišlja o izborima.
Znaju i Dačić i šef i tamničar mu Vučić da je ovima sve jasno, te je Dačićeva poruka nesumnjivo upućena nama građanima, biračima. Oni su kao bili naivni, a mi opet treba da ispadnemo – budale. Oni su potpisivali pod pritiskom, nas su ubeđivali da su izvojevali istorijsku pobedu. Sad je zovu — „prevara“.
A koliko smo onda puta bili prevareni, ako je posle briselskog, došao neki vašingtonski, pa, ohridski, pa nemačko-francuski sporazum…
Malo pre Dačića, javio se i ministar za evropske integracije Starović i objavio da je Srbija spremna na „veoma velike kompromise“ u sporu sa Prištinom.
O kakvim to veoma velikim kompromisima može da govori administracija koja je od 2012. briselskim sporazumom prepustila policiju i pravosuđe, ugasila „paralelne institucije Republike Srbije“, prepustila energetiku, priznala kosovske pasoše, lične karte i carine, građani Kosova sa srpskim dokumentima ne mogu više da glasaju na teritoriji Kosova na srpskim izborima, administrativnu liniju pretvorla u granični prelaz, dozvolila kosovske tablice na teritoriji Srbije, predala jezero Gazivode, dozvolila posebni pozivni broj…? Jedini interes Srbije – formiranje Zajednice srpskih opština, ugovoren Briselskim sporazumom, do dana današnjeg nije sproveden. Uprkos nesprovođenju iz pregovora u pregovore Srbija je činila ustupke. To više nije kompromis, to je rasprodaja sa osmehom. I uz argument da je sve to u interesu Srbije i prvenstveno Srba na Kosovu.
Zato Evropa ćuti na gušenje medija i kršenje ljudskih prava u Srbiji. Izostaju packe i iz SAD, dežurnog globalnog promotera demokratije. I jedni i drugi očekuju da naplate svoje ćutanje.
Svet se pravi da ne vidi, vlast se pravi da ne vara – idealna simbioza. Da bi se Vašington i Brisel i dalje pravili blesavi i da bismo poput srećnog para mogli sa Zapadom da se držimo za ruke, režim će nešto morati da isporuči.
Flertovao, svašta obećavao na sve strane i sada kao preljubnik koji se zaklinje da je to bio „samo seks bez emocija i ništa više“, pokušava da se prikaže kao čedan. Jer pritisak raste, studenti traže izbore. Srbija se ne smiruje. Ustaju gradovi jedan za drugim, pobuna se širi.
I sad kad im izbori ostaju jedini izlaz iz krize trude se da se prikažu kao prevareni ljubavnici. Čije poverenje su zaslužili ljudi koji na kraju otvoreno priznaju da su potpisivali nešto što nisu razumeli, koji glumataju nevinost dok nas drže u zabludi, koji prete, tuku, zastrašuju, ucenjuju?
Sad je već sve ogoljeno, sve se vidi. Trik je provalila i najvernija publika. Čak i oni koji i dalje mirno sede u naprednjačkom bioskopu su još tu jer je karta skupo plaćena. A kraj – svi naslućujemo. Septembar dolazi. A s njim i računi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare