24
Da nije Vučića ne bih znao da sam uposlen kod potencijalnog atentatora, a, takođe, da nije njega saznao bih šta je u Beogradu hteo, tražio ( i dobio) šef CIA. O ovom prvom se priča na sva usta, o ovom drugom se upadljivo ćuti. Takva nam informativna politika.
Ako je, prema predsednikovim insinuacijama, i Dragan Šolak stao u (duuuugačak) red onih koji bi da mu smrse konce i obezglave Srbiju, s obzirom na to da suvlasnik SBB-a i Junajted medije voli da igra golf, pretpostavljam da je atentat planirao lopticom koja se koristi za taj sport. Kako tvrde krugovi bliski paklu, Šolak, u strogoj tajnosti, danima vežba na terenima na Adi Ciganliji i degažira loptice u pravcu Dedinja, a možda bi neka i pogodila cilj da nije revnosnog Aleksandra Vulina koji dežura na jednom od minareta zamka Željka Mitrovića na Topčiderskoj zvezdi i izvežbanim pokretima hvata okrugle bele projektile.
A Aleksandar Vučić, hrabri sin Čipuljića i Bloka 45, stoji postojano kano klisurina i neustrašivo se oblizujući poručuje: „Degažiraj, Šolače, ja i sad držim konferenciju za štampu“.
Nije ni smešno, više je tragikomično. Godinama smo bombardovani pričama o atentatima na Vučića, nema ko se i šta sve nije urotilo da mu dođe glave – preciznu evidenciju atentata i atentatora vode režimski tablodi, a u onom najrevnosnijem predsednik je dosad „poginuo“, brat bratu, jedno dvadeset i pet puta.
Trula priča monstruozne propagande poteže se svaki put kad njom treba zakloniti kakvu veću režimsku svinjariju, skrenuti pažnju na sporedni kolosek ili kad „rejtingmetri“ pokažu sunovrat popularnosti naprednjačkog Manitua. Naročito ovo treće. Ništa tako ubedljivo ne oživljava njegov rejting kao talambasi o pokušaju „ubistva“. Kad god osvane „mrtav“ na naslovnicama svojih biltena i u specijalnim emisijama posvećenim „atentatima“, on se uzdigne kao Feniks s čelom, grudima i srcem od kevlara, jedinstven i nepobediv na prkosima, neuništivi vođa naprednjačkog plemena.
PROČITAJTE JOŠ:
U njegove medijske „pogibije“ učitana je groteskna doza mučeništva i žrtvovanja, na tim izmišljenim giljotinama on zalaže sopstvenu glavu za državu i narod, „gine“ u ime i za sve nas. Svestan je on da ta fingirana stradalništva završavaju kao predmet opšte sprdnje u onom delu populacije koja misli svojom glavom, ali on rog za sveću i ne prodaje onima koji ih razlikuju, već onima spremnim da ga kupe.
Međutim, taj opskurni dens makabr, osim što je izopačen u samoj osnovi i motivu, kao i sve što na bilo koji način koketira sa smrću, nosi sa sobom i jednu vrstu autentične zlokobnosti pred kojom normalan čovek mora zastati i upitati se gde je granica tom ludilu i da li su te đavolje dodole koje prizivaju zlo svesne da se sa tim stvarima nije igrati.
U toj bolesnoj raboti zajedno s medijskim seizima koji mu montiraju konopac na vrat na naslovnim stranama učestvuje i Vučić koji im na svoj način tercira pričom o svakovrsnim zaverama protiv njega, kako mu ništa ne mogu „osim da ga ubiju“ i kako njegovu glavu žele i ovi i oni.
Udruženim snagama održavaju temperaturu i tenziju atentatske atmosfere u čijoj osnovi ima nešto i od izvornog straha vladara koji u nakaznom sistemu zasnovanom na jednoj, njegovoj volji, polako tone u usamljenost, a ona rađa nepoverenje, sumnju i paranoju. U tom stanju sve postaje pretnja, a svako ko, po bilo kom osnovu, protivureči vladaocu postaje potencijalni atentator ili u najmanju ruku naručilac ili organizator atentata.
S druge strane, manija veličine traži izuzetnost i u načinu odlaska s ovog sveta – ne ide, je li, da jedna državnička gromada, balkanski De Gol, Tito posle Tita, sutra skapava u pelenama uz ženine skute, kad već postoji toliko junačkih i dostojanstvenijih načina da se odapne, a neki atentat garantuje ovekovečenje u mitu i u u bronzi.
Sve u svemu, teška morbidarija koja zaokružuje izopačenu vlast i njenog prvog protagonistu i gde građani, zapravo, postaju žrtve, jer moraju da, maltene svakodnevno, slušaju žalopojke o ugroženom vladaru, a neki ljudi, ni krivi ni dužni, moraju da se brane od stupidnih optužbi da su nameravali ili nameravaju da ga ubiju. Neće, Vučiću, tebi niko ništa, ali ti nas, sistematski i postepeno, kolektivno ubijaš.
Atentat je izvršen nad narodom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
