Piše Ranko Pivljanin: Ima li gde opozicije, zna li ko?

Ujedinjavali su se, nije išlo.

Razjedinjavali, tek je to bio rikverc.

Pokušali sa protestima, protesti iscrpeli ono malo energije i naboja kod građana, pa su, na kraju iščileli i ugasili se.

Opkoljavali Vučića u rezidenciji i bivakovali po Pionirskom parku, on im šmugnuo na sporedni izlaz a onda uzvratio medijskom artiljerijom, žive ih sahranjujući.

Nosali vešala, na kraju sami izvisili.

Potpisivali Sporazum sa narodom, ali je ispalo da nijedna od dveju strana nije mislila ozbiljno i do nije do kraja jasno ko je koga u tom obligacionom odnosu izneverio – opozicija narod ili narod opoziciju.

Bojkotovali izbore, proglasili bojkot uspešnim - što, u neku ruku, jeste tačno - samo što taj uspeh sada visi kao ukras na mačkovom repu.

Dakle, možemo da zaključimo kako je opozicija, barem ona organizovana u stranke, pokrete i koalicije, pokoj joj duši, mrtva i bez realnih šansi za reanimaciju. S te strane, za najveći deo njih bi bilo najpoštenije - a za opozicionu političku scenu najbolje - da se i formalno samoukinu i nestanu, a ne da kao vampiri u vreme punog meseca iskaču iz grobova, pokušavajući da se, tu i tamo, ogrebu za koju kap krvi.

Činjenica da su politički, medijski i izborni uslovi katastrofalni i neravnopravni, da Vučić i kompanija svaku izbornu trku trči sa pet krugova prednosti i da su opozicionari izloženi najstrašnijoj satanizaciji može biti alibi za opozicionu nemoć, ali u politici se to ne računa niti ima vrednost. U političkoj utakmici se, kao i u sportu, knjiže samo pobede i porazi. Važan je jedino rezultat a manje je bitno kako je neko pobedio i zašto je neko izgubio.“

Pitate se, sigurno, zašto navodnici i koga to citiram opisujući stanje u srpskoj opoziciji?

Citiram sebe iako mi to nije praksa, ali ovaj put sam, jednostavno, morao. Poenta je da su ovi redovi napisani bukvalno na današnji dan, ali pre, ravno, četiri godine i bolje ilustracije činjenice kako se srpska opozicija ne miče sa mrtve tačke, nisam mogao naći. Užasan deža vi! Hvala opoziciji što pola ovog teksta nisam morao ponovo da pišem, ali nije trebalo.

Četiri godine su protraćene, a da se ništa ne promeni. Isti junaci, isti scenariji, iste uloge, isti zaplet i isti ishod, sve je isto samo nema korone. Ne optužujem, samo konstatujem. I ne samo zato što su propuštene četiri godine, već zato što sve miriše da će biti propuštene i naredne četiri. Jer, gde je trenutno opozicija? Šta radi? Koji su joj planovi? Da li diše za vrat režimu? Izvlači li pouke? Kako se i za šta organizuju? Ako misle da ima vremena, nema ga. Za razliku od njih, Aleksandar Vučić to dobro zna i zato za njega nova kampanja počinje u izbornoj noći prethodnih izbora i traje sve vreme. Uostalom, on samo o tome razmišlja i samo to i radi.

Jeste blokirao institucije, ima medijski monopol i velike finansijske resurse, jeste da ucenjuje ili potplaćuje birače, istina je da kad sve zakaže on izbore pokrade.., ali to više ne može biti opravdanje za opoziciona lutanja, pucanja u sopstveno stopalo i inertnost. On je to što jeste i radi to što radi zbog čega i treba da bude smenjen, a opozicija, ako neće da diže revolucije – a neće, morala je za sve ove godine da nađe probitačniji način borbe i sa svakim novim izborima da bude jača i organizovanija, a ne da se večito vraća na početak.

Nije Vučić rasturio, teško napravljeni, opozicioni monolit - ili možda jeste, tim gore – ali je činjenica da su se raspali pred lokalne i ponovljene beogradske izbore, udarajući ko u klin ko u ploču, da bi na kraju svi ispali iz sedla – i oni koji su na birališta izašli bez rezona i oni koji su bojkotovali. I sad su nestali sa radara, ako ne računamo međusobna prepucavanja i poneko jalovo saopštenje. Plašim se da ću, bože zdravlja, za četiri godine moći da ponovo prepišem ove iste redove, a to bi značilo da nam sedamnaest godina nije ukrao samo Vučić nego i oni koji su mu bili opozicija. Njih mi neće biti žao, ali hoće nas.