Kada je sat otkucao 106. minut utakmice, a igrači se pripremali da započnu drugi produžetak, selektor Ukrajine Andrej Ševčenko je izvukao Andrija Jarmolenka, umesto kog je na teren poslao Artema Dovbika.
PROČITAJTE JOŠ
Na taj način čuveni fudbaler nije samo ispisao istoriju ukrajinskog fudbala, već je pružio priliku Dovbiku da se pridruži pojedincima koji su, uprkos tome što su se šanse merile u promilima, postali pravi heroji svoje zemlje.
Ovo je priča o njima.
No, prvo, da pojasnimo zašto je Dovbik poslužio kao inspiracija? Pre svega, veliko je iznenađenje što se uopšte našao u dresu nacionalne selekcije. U sezoni 2020/2021 fudbaler Dnjepra nije blistao, u prvenstvu je na 24 utakmice šest puta zatresao mrežu uz jednu asistenciju, a njegova ekipa je sezonu okončala kao sedmoplasirana na tabeli, pa je bilo pomalo iznenađenje kada se našao na spisku pozvanih igrača za Evropsko prvenstvo.
Tokom prva dva meča nije bio među onima na koje je Ševčenko računao, kao ni tokom prvih 105 minuta utakmice protiv Švedske.
A onda je u 106. minutu ušao, i 15 minuta kasnije postigao najvažniji gol u svojoj fudbalskoj karijeri.
No, on je tek poslednji u nizu igrača koji bi svojim potezom obeležili Evropsko prvenstvo, nakon čega bi par dana uživali u lovorikama, da bi se potom vratili u svoju do tog trenutka znanu i prihvaćenu rutinu prosečnosti.
Iako je bilo iznenađenja na Evropskim šampionatima i ranije (na primer, Belgija koja je prošla u finale 1980. godine), ništa od toga nije bio toliki šok (Belgiju su predvodili čuveni Jan Kulemans, Erik Gerets i Džulijen Kuls) kao ono što je 1992. godine postigao Jan Erikson. Tada defanzivac lokalnog Norćepinga, prvo je zatresao mrežu Francuske u remiju svoje selekcije od 1:1 (gol za Francusku postigao Žan Pjer Papen), da bi, nakon trijumfa svoje reprezentacije nad Danskom, Erikson pogodio gol Engleske za 1:1, i time utabao put svojoj selekciji ka važnoj pobedi koju je kasnije doneo Per Tomas Brolin.
Na njegovu žalost, nisu uspeli da se domognu finala, pošto je u polufinalu bila bolja Zapadna Nemačka, ali je Erikson ostao upisan kao jedan od najboljih strelaca takmičenja. No, to mu nije pomoglo da napravi iole bolji rezultat u karijeri. Jeste proglašen za najboljeg fudbaler Švedske za 1992. godinu, usled čega je dobio poziv od Kajzerslauterna, ali se ubrzo vratio u domovinu i mirno priveo karijeru kraju.
Te godine titulu šampiona Evrope osvojila je Danska, i to nakon što je na turnir otišla umesto reprezentacije Jugoslavije. No, život piše romane, a ovog puta knjiga je htela da u istoriji ne budu zapamćeni Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Robert Prosinečki ili u suštini bilo ko od fudbalera koji su do tog trenutka zajedno igrali u reprezentaciji, već se umesto njih među zauvek upisanima u zlatna slova evropskog fudbala našao Henrik Larsen. Momak koji je 1992. nastupao za Lingbi ni u najluđim snovima nije očekivao da će se kući vratiti sa zlatnom medaljom, a još manje da će biti na čelu liste strelaca.
Ovaj Danac, inače vezni fudbaler, je prvo postigao gol protiv Francuske u pobedi od 2:1, da bi potom u polufinalu zablistao punim sjajem – dva gola protiv Holandije predvođene Markom van Bastenom, Denisom Berkampom i Frankom Rajkardom za 2:2, a potom i sigurno izveden penal bukvalno su utabali put Dancima ka tituli prvaka sveta, pošto je posao protiv Zapadne Nemačke u finalu bio nešto jednostavniji.
Četiri godine kasnije Danska nije prošla grupu, Šveđani se nisu ni plasirali, ali je tu bila Češka. Tada napravljeni od anonimusa, Česi su odigrali loš meč na otvaranju i izgubili su od Nemaca 2:0, ali je već u drugom kolu napravljen veliki korak ka narednoj rundi.
Savršena partija i trijumf od 2:1 protiv Italije privukli su pažnju čitavog fudbalskog sveta, a posebno su briljirala dvojica momaka svetle kose. Prvi je Pavel Nedved, a drugi strelac gola kojim je najavljen pohod ka finalu, Radek Bejbl. Ujedno, tim golom je lansirao karijere mnogih saigrača. On sam je igrao potom za Atletiko Madrid, ali nikada nije uspeo da ponovi igru sa te utakmice u dresu nacionalne selekcije Češke.
Česi nisu imali snage da 1996. osvoje titulu, ali zato Grci 2004. jesu, i to zahvaljujući jednom čoveku – Angelosu Haristeasu. Grčki reprezentativac je pre Evropskog prvenstva 2000. imao ne preterano uspešnu karijeru, pošto nije uspeo da se izbori za mesto u Arisu, pa je otišao na pozajmicu u Atinaikos. Onda je usledio poziv na Euro 2000, gde je prvo pogodio za remi sa Španijom u grupi, potom za pobedu nad Francuskom u četvrtfinalu, te trijumf nad Portugalom u meču za titulu prvaka Evrope. Haristeas je tog trenutka očekivano postao jedna od najvećih zvezda evropskog fudbala, ali je na toj priči i ostalo. Iako je ostvario zavidnu karijeru, bar kada su u pitanju imena klubova (Verder, Ajaks, Fejnord, Nirnberg, Bajer Leverkuzen, Šalke), ipak nije uspeo da ponovi partije pružene 2004. godine, zbog kojih je ujedno i zaslužio taj nadimak, heroj iz senke, jer pre prvenstva Evrope niko nije ni u najluđim snovima verovao da bi mogao da postigne nešto slično.
Da li će i Ukrajinac putem svojih prethodnika, videćemo u najskorijoj budućnosti. No, čak ida ostane zakucan na klupu, jasno je da će se o Artemu Dovbiku pisati kao o jednom od igrača koji su za 15 minuta uspeli da nepovratno utiču na razvoj situacije na smotri najboljih selekcija Evrope i ostave svoj tim u trci za medalju. A čovek od toga teško da može da traži više.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
