Foto: Goran Srdanov/Nova.rs, Shutterstock

Automobil koji je prešao 400.000 kilometara? Taj je „na samrti“, reći će mnogi i okrenuti glavu od njega kao od gubavca: „Ne vredi ni trećinu od cene koju je prodavac stavio u oglas. Samo lud čovek može da ga kupi". Međutim, često nisu ni svesni da su njihovi ljubimci na četiri točka u stvari prešli i po stotinak i više hiljada kilometara od „gubavca“...

Naslov ovog teksta verovatno deluje detinjasto. Kakvo je to uopšte pitanje? Velike kilometraže se ne plašimo zato što smo plašljivi, već jednostavno znamo da se automobil tokom vožnje „troši“ i što više kilometara pređe, bliže je svojoj konačnoj destinaciji – auto-otpadu.

Zato u oglasima, u zavisnosti od godišta, neretko preskačemo one koji su prešli npr. 170.000 km, a onih sa 250.000 km se užasavamo. Verovatno je motor „pred generalnu“, ko zna u kakvom su stanju dizne, turbina i „plivajući“… Drugim rečima, „sigurno mu je izvađena duša“.

Međutim, praksa pokazuje da ovakav pristup često može biti pogrešan. Problem je u tome što se mnogi kupci drže kilometraže kao pijan plota, kao da namerno zaboravljaju da ona može vrlo lako da se smanji i da se smanjuje. Skidanje kilometraže nije karakteristično samo za našu zemlju, Balkan ili jugoistočnu Evropu, već je postalo masovna pojava u čitavoj Evropi, pri čemu to može da uradi svaki vlasnik za dvadesetak ili manje evra (u zavisnosti od vozila i „tržišta“).

Ne upiremo prst ka auto-placevima, Samo ukazujemo na realnost – kilometražu skidaju i prodavci privatnih automobila. Skidaju i jedni i drugi i u inostranstvu, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Belgiji, Engleskoj… Isto kao i oni koji kupe nov auto u Srbiji, pa ga prodaju posle npr. desetak godina.

Foto:Shutterstock

Dakle, nema potrebe da se niko nađe prozvanim, optuženim i slično – ovo je u stvari jedna javna tajna, kao kada bismo „otkrili“ da se većina plavuša u Srbiji u stvari farba.

Polovna vozila su izdržljivija nego što mislimo

Možda će automobil u periodu od 15 godina da promeni tri vlasnika, od kojih će prva dva da skinu kilometražu. Tako će treći vlasnik vozila sa pređenih više od 500.000 km biti uveren da je njegov ljubimac prešao samo 170.000 km i potpuno se razočarati tim modelom zbog određenih kvarova/problema koje nije očekivao na toj kilometraži.

Upravo zbog ovakvih situacija se i dalje održava zabluda da je retkost da automobil stigne do pola miliona kilometara. Isti taj auto, koji je već prešao više od 500.000 km, možda će biti vožen još 100.000 km, pa biti prodat nekome kod koga će preći još toliko.

Na kraju završava kod vozača koji će biti ponosan kako je njegov ljubimac prešao „samo“ 250.000 kilometara i kako se odlično drži za tu kilometražu. Ili će proklinjati dan kada ga je kupio…

Stari protiv novih

Zbog masovnog „skidanja“ kilometraže, uglavnom smo u zabludi da je automobil posle 200.000 ili 300.000 km „gotov“, što se poklapa sa realnim vekom trajanja automobila iz sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih godina prošlog veka.

Međutim, činjenica je da savremeni automobili imaju neuporedivo bolju antikorozivnu zaštitu (nema rđanja), a motori bez problema prelaze 300.000, 400.000 i više kilometara bez generalne, pri čemu ozbiljne kvarove obično izazivaju dizne, turbo punjač, pumpe, plivajući zamajac, EGR i drugi senzori i slično.

Nije šija nego vrat, pomislićete. Slažemo se, u pravu ste. Jednostavno, savremeni automobil je vrlo složena mašina sa mnogo sofisticiranih elemenata, od kojih su neki izloženi velikim naprezanjima.

Da li onda uopšte kupovati polovan automobil?

Naravno, zato što za neuporedivo manje novca možemo da dođemo do automobila kakav nikada ne bismo mogli da priuštimo ukoliko bismo insistirali na novom. Biće donekle „zastareo“ kada ga kupimo, istina, enterijer neće biti kao nov, garancija odavno više neće važiti i postojaće veći rizik od kvarova, od kojih nas najviše plaše oni najskuplji.

Međutim, bićemo u prilici da vozimo udoban, brz i atraktivan automobil, koji smo dobili, recimo, za 5.000 evra, a nov je koštao preko 30.000 evra. Određene popravke nas očekuju, tu nema dileme, uključujući i te naskuplje. Ali zaboravljamo da upravo te skupe popravke toliko obaraju cenu polovnim vozilima. Stoga treba dobro proveriti stanje polovnjaka, proceniti šta još na njemu može da se pokvari u sledećih npr. godinu-dve dana i na osnovu toga doneti odluku o kupovini.

Pa ko može da proceni šta će se pokvariti u sledećih godinu dana?!

Može da proceni svako, a koliko će procena biti tačna, to je već drugo pitanje. Šalu na stranu, možda ćemo dati još „XX“ evra za dizne, „YY“ evra za plivajući, „ZZ“ evra za turbinu… Tu su i protokomer, „poneki“ senzor i po par spona, kugli, ležajeva, diskovi, neka sajla, glavni kočioni cilindar, hladnjak, crevo, podizači…

Čekajte malo! Sve gore navedeno se kvari i na novim automobilima. Upravo tako – često „potapanje“ papučice gasa pri malom broju obrtaja nateraće plivajući zamajac da vrlo brzo „“podnese ostavku“, dok bez iživljavanja vozača može da traje izuzetno dugo.

Isto važi i za turbo punjač – kvalitetno motorno ulje, redovno menjanje ulja, ispravan motor, puštanje turbo punjača da se „smiri“ nakon oštre vožnje pre gašenja motora i on takođe može da traje veoma dugo bez remonta ili zamene.

Dakle, pređena kilometraža nije ni približno presudan faktor pri oceni stanja vozila ili proceni koliko još može da se koristi pre nego što bude spremno za auto otpad.

Da li je problem samo u kilometraži? Kratko i jasno – ne

Nije isto ukoliko se automobil vozi u Nemačkoj, od toga 70% vremena na auto-putu, bez udarnih rupa na lokalnim putevima, a bude redovno servisiran u ovlašćenom servisu, popravljan isključivo originalnim rezervnim delovima, koristi kvalitetno gorivo, itd.

Ukoliko je vlasnik bahat i nepažljiv („nije on kupio mene, nego ja njega“), za volanom najviše vremena provodi u kolonama tokom beogradskih saobraćajnih špiceva, „lomi“ ga preko šahtova i udarnih rupa, ne menja redovno ni ulje, ni filtere, ni antifriz, ni svećice, toči dizel sumnjivog kvaliteta na „divljim“ pumpama, ugrađuje najjeftinije ili polovne delove sam ili kod lokalnog majstora koji mu ostavi stare filtere, natoči falš ulje (kupuje ga „na bure“)…

Šta je onda savet?

Savetujemo da se prilikom kupovine ne fokusirate isključivo na pređenu kilometražu i godište, što je mnogima uglavnom najvažnije. Ne odbacujte u startu automobile sa velikim kilometražama, pošto ćete možda kupiti neki drugi sa još većom, ali skinutom kilometražom. Mnogo je važnije u kakvom je stanju automobil, što morate proveriti pre davanja novca.

Ispričaćemo zato jednu anegdotu:

Prodaje čovek auto star 8 godina sa pređenih 310.000 km. Auto uvezen iz Nemačke, korišćen dve godine u Srbiji. U odličnom stanju, motor sjajan, očuvan enterijer, bez ogrebotina… Međutim, niko ne zove, čak ni da ponudi zamenu za građevinski materijal, neki „krš“ uz doplatu ili da prepolovi cenu.

Vidi on da od poštenja nema vajde, pa smanji kilometražu na 135.000 km i stavi novi oglas sa cenom višom za par stotina evra. Sledećeg dana počne da zvoni telefon bez prestanka i automobil je ubrzo bio prodat.

Ova „pričica“ je izmišljena, ali ne biste verovali koliko ima takvih stvarnih priča…

Izvor: Polovni automobili

Bonus video: Vozili smo BMW M340i – umalo da nam propadne test

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar