0
Njena karijera donela je svetsku slavu, ali i skandale, osude i životne lomove. Ipak, Ingrid Bergman ostala je simbol nepokolebljive vere u ljubav i umetnost.
Slavna glumica Ingrid Bergman rođena je u porodici švedskog fotografa Justusa Bergmana i Nemice Fride Adler 29. avgusta 1915. u Stokholmu. Vrlo mala, već sa dve godine, ostaje bez majke koju nije uspela da upamti.
PROČITAJTE JOŠ:
Takođe, otac joj je umro kada je imala svega 13 godina, a nakon toga je brigu o njoj preuzela tetka Hulda. Njen otac je još tokom njenog ranog detinjstva uvideo ozbiljan talenat za pevanje, podsticao je da ode u operu, ali je Ingrid od malena bila usmerena na glumu.
Nakon smrti roditelja u ovoj ideji podržala je i tetka, koja joj je pomogla da se spremi za audiciju koju je 1932. raspisalo stokholmsko Kraljevsko dramsko pozorište.
Iako je bila nesigurna u sebe i verovala da se loše pokazala na audiciji, Ingrid je bez razmišljanja primljena, posle čega joj je odobrena i stipendija. Žiri je toliko bio oduševljen njenim talentom i neverovatnom lepotom, da je već kroz par meseci dobila ulogu, čime je napravljen presedan, s obzirom na to da ga nove glumice nisu dobijale uloge po nekoliko godina.
Ubrzo se prvi put ozbiljno zaljubila i udala za zubara Petera Arona Lindstrema i 1938. rodila ćerku Fridel Piju Lindstrem.
Holivudski producent Dejvid O. Selznik ubrzo je slučajno naleteo na jedan njen film i ponudio joj angažman i svetsku karijeru. Međutim, ni to nije došlo preko noći jer je imao ozbiljne zamerke.
„Tata je govorio da je ona zlata vredna, iako ima nekoliko velikih minusa: ime joj zvuči previše nemački, previsoka je, ima predebele obrve i ne zna dobro engleski“, rekao je svojevremeno njegov sin.
Jedina kritika koju je prihvatila i na kojoj je želela da poradi jeste bio engleski. Kroz par meseci sjajno je savladala jezik, ali o promeni imena nije želela ni da razgovara. Selznik je bio oduševljen njenim stavom i nepokolebljivošću, s obzirom na to da su koleginice njene generacije bilo spremne na sve sulude zahteve koje su im postavljali.
Na svoje prvo holivudsko snimanje, 6. maja 1939, dovezla se biciklom i sa sunčanim naočarama pa je na ulazu u studio morala vrataru da objašnjava da je glumica kako bi je pustio unutra.
Film „Intermezzo“ doneo joj je veliku popularnost, mnogo fanova, dve nominacije za Oskara, kao i brojne ponude reditelja i producenata. Međutim, Ingrid je odlučila da ih sve odbije jer je njen muž upisao studije medicine u Ročesteru u blizini Njujorka, te je porodica morala tamo da se odseli.
Ingrid u Njujorku dobija nekoliko uloga na Brodveju, ali u njoj je i dalje tinjala želja za filmom. Odlučuje da se vrati u Holivud, te je pola godine provodila u Kaliforniji, a pola sa porodicom.
Ubrzo, tačnije 1942. godine, snima čuveni holivudski klasik – „Kazablanku“, a dve godine kasnije za „Plinsko svetlo“ dobija i prvog Oskara.
Osim velikog uspeha, Ingrid je pratila reputacija dobre porodične žene, koja gradi karijeru, ima supruga doktora medicine i ćerku pred polaskom u školu.
Međutim, stvarnost je bila nešto drugačija. Naime, česta razvdojenost od muža uticala je na njihov odnos, koji je postajao sve hladniji, te su njene afere bile sve češće. Dugo se šuškalo da je bliska sa Kerijem Grantom, a aferu sa fotografom Robertom Kapom nije ni krila, te su ih često viđeli u Parizu.
Ipak, posle svake afere ona se vraćala svom mužu i porodici. Sve dok nije upoznala slavnog reditelja Roberta Roselinija. Nakon što je odgledala nekoliko njegovih filmova, ostala je toliko očarana, da mu je napisala pismo.
„Nisam ga poznavala, ali sam želela da radim s njim. Napisala sam da bih rado glumila u njegovim filmovima jer cenim njegov rad te da mi honorar uopšte nije bitan. Priznala sam i da na italijanskom znam da kažem samo „volim te“, objasnila je posle.
Brzo joj je odgovorio i predložio da se nađu u Parizu, gde joj je otkrio da snima film „Stromboli“ i da joj nudi glavnu ulogu. Ingrid je to oberučki prihvatila, a već na snimanju se zaljubila u njega.
Situacija je bila vrlo komplikovana, jer su oboje bili u braku. Roseliniji je bio oženjen rimskom aristokratkinjom Marčelom De Markis, a bila je javna tajna da ima i nekoliko ljubavnica, uključujući Anu Manjani, što je njegova supruga tolerisala.
Međutim, romansa sa Ingrid je postajala sve ozbiljnija, a nakon što je ostala u drugom stanju u javnosti je predstavljana kao nemoralna. Odlučila je da se te 1950. u tajnosti razvede, kao i uda za Roselinija. Iste godine rodila je njihovog sina Robertina.
Usledio je pravi medijski linč u Americi, te je za dve godine objavljeno 38.000 članaka o tome da je nemoralna i promiskuitetna. Otišli su korak dalje, te je čak postojala inicijativa o njenom proganjanju iz zemlje, dok su joj brojni filmovi zabranjeni.
S druge strane, Roselinija niko nije osuđivao, čak mu je afera sa lepom glumicom dala na „ceni“.
Jedan od retkih koji je stao na stranu holivudske dive bio je čuveni pisac Ernest Hemingvej, sa kojim je bila bliska još tokom snimanja filma „Za kim zvona zvone“ (1943), čiji je scenario napisan prema njegovom romanu.
„Za ulogu u filmu prema vašem romanu odsekla bih i glavu“, odgovorila je i zauvek zadobila njegovu naklonost.
Dve godine kasnije dobili su bliznakinje Izabelu i Ingrid Isotu. Ova velika porodica živela je u Rimu, ali je Roselinijev raskalašan život sve više uticao na njihovu sreću. Naime, on je sve više trošio, živeo vrlo hedonistički, izlazio i provodio se, a kako nije zarađivao dovoljno da pokrije sve troškove, često je to radila Ingrid.
Uz to, imao je sve manje posla, što je uticalo na njegovu nesigurnost i strah od toga da će ga Ingrid ostaviti, te joj je branio da snima sa drugim rediteljima.
Pod pritiskom da zaradi dovoljno da pokrije troškove svog supruga, Ingrid snima film „Anastasija“ za koji 1956. godine dobija drugog Oskara. Međutim, kada je Roselini saznao da će snimati sa drugim rediteljem, počeo je da joj preti samoubistvom i oduzimanjem dece. Do toga nije došlo, a da je dobila veliku nagradu saznala je preko radio prenosa dok je ležala u kadi.
Potpuno rasulo dogodilo se već sledeće godine, kada je njen suprug otišao u Indiju da snimi dokumentarac, a vratio se sa novom devojkom, 27-godišnjom Indijkom Sonali Das Guptom. Ingrid je za ovo saznala preko novina, a po povratku u dom Sonali ju je dočakala na ulaznim vratima, saopštivši joj da čeka Roselinijevo dete.
Razočarana Ingrid odlučuje da napusti supruga, razvede se i uzme starateljstvo nad decom. On joj to bez problema odobrava, ali kada se sledeće godine udala za bogatog naslednika brodovlasničke porodice, odlučuje da joj uzme decu. Ona je ovo prihvatila uz dogovor da će moći da ih viđa kad god poželi.
Ubrzo odlazi u Ameriku, gde uprkos prethodnim skandalima 1970. dobija njihovo državljanstvo. Mnoge ponude nije mogla da stigne da prihvati, a 1973. oboleva od raka dojke. Napipala je kvržicu, ali je verovala u to da bolest neće uzeti maha.
Međutim, 1975. godine su joj odstranjene obe dojke.
„Celoga života sam za majku mislila da je hrabra žena, a neke njene poteze uspela sam da razumem tek kada sam i sama dobila decu. Ipak, u razdoblju u kojem se borila s bolešću na mene je ostavila najjači utisak, naprosto zato što je bila čvrsta i nijednog trenutka nije sažaljevala sebe. Gledala je istini u oči i nikada nije pokazala da se bavi razmišljanjima – zašto se to baš meni dogodilo? Umesto toga, radila je kao da se baš ništa nije promenilo“, izjavila je njena najstarija kćerka Pija.
Pokazala je veliku hrabrost u borbi sa opakom bolešću, te je odmah posle svoje prve operacije 1974. godine snimila čuveni film „Ubistvo u Orijent ekspresu“, koji joj je doneo trećeg Oskara.
Glumica se naredne godine razvela od svog trećeg supruga, a bolest je sve više uzimala maha. Poslednji film snimila je 1982. godine, „Žena zvana Golda“ o izraelskoj premijerki Goldi Meir. Posthumno je dobila Emi nagradu, koju je preuzela njena prva ćerka Pija.
Dve nedelje nakon završetka snimanja, neposredno posle intimne proslave svog 67. rođendana u krugu najbližih prijatelja u londonskom stanu, u kojem je nakon razvoda od trećeg supruga živela sama, Ingrid Bergman je otišla na počinak i tiho preminula u snu. Glumica je kremirana u prisustvu 1200 ožalošćenih, a njen pepeo odnet je u rodnu Švedsku. Deo je prosut u more, pored koga je provela svoje detinjstvo, dok je drugi deo položen pored njenih roditelja.
