0
Pevačica Danica Balabanović u poslednje vreme aktuelna je zbog uloge u filmu "Megdan" Alekse Balaševića, a u emisiji "Ispovest" ispričala je nazanimljivije detalje iz svog života.
Danica je godinama radila u laboratoriji, a onda je rešila da se u potpunosti posveti pevačkoj karijeri. Publika ju je upoznala kada je snimila pesmu „Dobro si, lave“, a u međuvremenu je dobila i šansu da se oproba kao glumica.
PROČITAJTE JOŠ
U emisiji autora i voditelja Nemanje Vasiljevića otkrila je sve o strašnoj nesreći posle koje je doživela kliničku smrt, a govorila je otvoreno i o svom ljubavnom životu.
Svi pišu o tvojoj ulozi u filmu „Megdan“. Veoma popularan film u režiji Alekse Balaševića. Kako je došlo do svega toga?
„Prvo, presrećna sam jer se nisam nadala. Mislim, ja sam pevala u tom filmu, moja uloga nije bila uopšte zahtevna, ja sam samo radila svoj posao, ali reakcije ljudi su fantastične. Barem kako mi i reditelj i scenarista kažu. Kome to ne godi? E sad, kako sam došla do filma? Mog menaždera Bobana Milanovića je pozvao Miljan i rekao mu da imaju problem, da ne mogu da nađu adekvatnu pevačicu koja bi bila u tom filmu. On je pitao: ‘Šta vam je potrebno?’ i tako dalje. On je pozvao sve moje koleginice koje zastupa Boban, međutim, njima se to nije dopalo. Mislim, one su devojčice od dvadesetak godina, ja sam ovako malo ozbiljnija. Kaže: ‘Imam jednu, tek sad počinju ekspanzije, izdala je jednu pesmu, radi drugu i tako dalje’. Kaže: ‘Hajde da vidimo’. Rekao je: ‘Malo je starija’. Ali, kad su videli moj profil, jednoglasno su njih četvorica rekli – to je to. To je bio ponedeljak, ja sam već morala u sredu ujutru u četiri da budem tamo spremljena, skockana. Ponela sam neke svoje garderobice, pošto sam se dogovorila sa kostimografom. Nekako imam tu neku averziju… Nebitno, svaka čast svima, ali ja volim svoje da obučem. I onda oni kao: ‘Znate, treba ovo, treba ono’. Otišla sam tamo i to je jedno takvo predivno iskustvo – ljudi, ekipa, glumci, kompletna organizacija na svetskom nivou. Ne sad kao da ja nešto pričam, nego su me tako lepo prihvatili i toliko smo fantastično sarađivali. Imala sam tremu, ipak je to neka novina za mene. Koliko god da sam sigurna u sebe, kad se tamo pojaviš – nije svejedno. Međutim, uz njihovu pomoć i kako su se ophodili prema meni…“
Otkud ti u pevanju?
„Sa 14 sam počela da pevam sasvim slučajno. Sasvim slučajno sam se našla na Adi Ciganliji, bila sam sa pokojnom bakom, imale smo te rituale da svake nedelje naše društvance baka vodi na Adu Ciganliju, to nam je bio neki luft, za nas malo oskudnije. Moja porodica je živela od jedne radničke plate, nas petoro i nismo imali novca da bih ja mogla negde da idem. Otkad znam za sebe, ja radim, ponosna sam na to, svoj krst lepo nosim. Bilo mi je teško kao mladoj devojčici, devojci da shvatim neke stvari, ali sam sad prezadovoljna jer ko zna kakva bih ja bila opajdara, slobodno da kažem, s obzirom na vreme i posao kojim se bavim, sem svojim strukovnim, ali kafana je čudo. Ima nas raznih, to znamo svi“.
Ko nije mentalno jak, on lako skrene s puta.
„Ja sam bila vrlo, vrlo slaba. To mogu za sebe da kažem“.
Šta te slomi najviše? Ne tebe, generalno pevače. Da li su to poroci, konstantna treća smena?
„Ne kažem da sam u pravu, ali ja mislim da sve zavisi od tog nekog detinjstva, od porodice. Mnogo znači vaspitanje, mnogo znači porodica, majka, otac, društvo, mentalni sklop deteta. Mnogo loših stvari. Ko je jak, to uspe da nekako sažvaće, ima svoj cilj – kao ja. Mnogo sam patila, nema tu šta, ali sam sebi zadala cilj – to moram, to hoću, to želim, ovo neću. Mnogo puta sam dolazila u situaciju da pokleknem, ali nisam. Božja sila, što se kasnije i pokazalo“.
Jesi li bila gladna, jesi li bila željna para kad si počela da pevaš?
„Iskreno da ti kažem, gladna jesam bila i ja i moja porodica. Željna nisam bila, samo sam htela da zaradim novac, da imamo svi da jedemo normalno, samo to je bitno i ništa više. Normalna situacija u kući, da ne vidiš kako se roditelji tuku i tako to. Ali dobro…“
Tvoji su se razveli?
„Ne, ja sam dete iz prvog braka. Majka mi se preudala, baka me je gledala. Očuh nije hteo da dozvoli da budem odvojena, pa sam neko vreme bila sa njim, onda nisam mogla da izdržim i tako. Sa očuhom i majkom“.
Je l’ bilo nekih problema među njima?
„Jeste. Ja se ne stidim svojih suza, ali prosto – gde nema novca, uvek ima problema. To je naravoučenije i to zlo koje vlada svetom i danas i oduvek. Samo što se to drugačije prikazivalo, zataškavalo. Moja baka je uvek govorila – istrpi, biće to dobro. To je to vaspitanje patrijahalno. A danas niko ništa ne trpi. Ne trpi ni prijatelja, ni šefa, ni nadređenog, jednostavno idemo dalje“.
Koliko sam ja upućen, tvoj otac je bio vojno lice.
„Tako je, padobranac. Pokojni“.
Znači, čak ni na toj poziciji nije mogao da obezbedi porodicu?
„Nije mario za porodicu. Mene i majku je izbacio kada sam ja imala dva i po meseca. Tad sam doživela prvu operaciju kolena, pa me baka prihvatila i onda je mama moja, pošto je bila jako mlada, imala je nepunih 20 godina, otišla kod dede u Nemačku da radi. Završila je kurs za frizera, vratila se, otišla na žurku sa sada pokojnim svojim bratom i tako je upoznala mog očuha Mileta. On mi je bio i otac, i prijatelj, i drug“.
Je l’ Mile imao razumevanja taj tvoj bunt kasnije i mladalačke godine?
„Uf, da da. On me tretirao kao muškarca. Prosto, ja sam bila najstarija i bila sam uvek odgovorna i za jednu sestru i za drugu. Nebitno je ko je kriv, ja sam ta koja odgovara jer sam najstarija. Znalo se kad se jede, kad se spava. Morali smo tatu da čekamo da dođe s posla, koliko god da smo mi gladni, čekamo da dođe glava porodice i sedne i onda jedemo u tišini“.
Ti si mlada postala majka?
„Slučajno sam postala majka. Nisam ni znala da sam trudna“.
Kako slučajno?
„Pa sad, mi žene znamo šta je ciklus, ja sam normalan ciklus imala. To sam nasledila od majke, moja majka je tako treću sestru rodila, sve vreme je imala normalan ciklus, nije prestajao. Tako i ja, trebalo je da idem na takmičenje u boksu i diskvalifikovana sam, samo su mi rekli: ‘Gospođice, Vi ste u drugom stanju’. Ja u šoku – molim, šta? Vratim film i – jaaao“.
Jesi li bila u vezi tada?
„Da, da. Mislim, tad smo bili raskinuli, on je otišao za Austriju i nismo bili u kontaktu par meseci. I onda, eto. Tad sam izgubila jednog sina i, hvala Bogu, iznela sam trudnoću, sve je bilo okej…“
Kako izgubila? Prekinula si trudnoću?
„Ne, ne. Izgubila sam jedno dete u trudnoći, a sin mi je ostao, hvala Bogu“.
Znači, blizanci su bili?
„Dvojajčani, da“.
A kako nisi došla na estradu ranije? Što se nisi prijavila za neko takmičenje?
„Jao, ja sam toliko imala posla ljudi. Znaš kad živiš pošteno, pa desile su se i te neke bolesti i tako. U ovom našem poslu, život toliko ide brzo. Svi znate koji radite i dan i noć, nebitno koja je branša u ptanju, nekako proleti. Meni je samo bilo bitno, što rekla moja baka, da se iškolujem i imam diplomu da bih sutra imala državni posao. To je bila bitna stavka. I, naravno, da se udam. To je to, a ovo drugo je ono prolongiranje, zezanje“.
To prvo imaš, a ovo drugo?
„Ne. Pa, ne može. U životu, kako kažu stariji, jednom guzom samo na jednu stolicu možeš. Odabir je na meni bio, kao i kod svakog. Ne treba nikoga ništa kriviti. Svi sami izaberemo svoj put, pa kako Bog da“.
Trenirala si boks, šta je bilo s tim?
„Ma, to je sve palo u vodu. Ja sam pre toga imala udes. Vrlo težak udes, godinu i po dana pre toga i pre trudnoće. U Jerkoviću, jedan u to vreme vrlo poznat i vrlo problematičan dečko, izašao je iz zatvora i sad, nas tri smo bile Danice, i mnogo smo bile lepe i tako ti neki momčići frajeri su hteli da budu u našem društvu. Ali, postojao je neki zakon, posle 10 sati nema izlaska itd., ali je taj dečko došao da bismo se mi provozali motorom. Baka moja nije imala pojma: ‘Gde ideš?’, ‘Šta tebe briga, idem gde ja hoću’, ‘Nemoj, bre’. I ja odem i ne vratim se. Nastradamo. On, pošto je bio vozač motora, on je dečko znao da barata i funkcioniše, pošto mu to nije bio ni prvi ni poslednji udes, a ja sam, naravno, koliko sam bila lagana odskočila i baš sam nastradala ispred kuće moje sestre od tetke. Tu proglase moju kliničku smrt, telo odnesu u tadašnji KC. Zvali su moje roditelje, tad je bila preslava 19. jul. Znaš kako je u kraju, pogotovo tim našim, puste zvučnike i niko nije ni čuo. Onda su došli do telefona moje bake i baka kad je čula, tad je prvi infarkt doživela“.
Ti o tome nekako lagano pričaš, a zapravo…
„Vidi, to je život. Život te nauči“.
Koliko si imala preloma?
„Pozvali su moju baku, a baka je bila jako vezana za mene. Naravno, svu unučad je volela, ali ja sam nekako bila posebna jer nisam imala oca i tako dalje. To su te neke psihološke priče… I ništa, baka moja jadna isto nije mogla nikoga da dobije, pa je iz Jerkovića peške otišla na Dorćol. Keva je tad isto odmah osedela, u momentu. Da ne detaljizujem toliko, svi su obukli crninu i krenuli da prepoznaju telo jer su zato i pozvani. Ja sam tad bila, kako je pisala dijagnoza, osam sati i dva minuta mrtva. Skočni zglob mi je bio otkinut, propeler od motora ga je otkinuo. Uglavnom, moja majka nije mogla mnogo da se bori, ona je bila jako labina žena zbog svog života itd. Ćale je stisao zube, muškarac ko muškarac, ali baka nije odustajala. Baka je jurila samo nekoga ko moće da podmetne dinar ili nešto da ga uceni samo da pusti mene, znaš… Pošto je moja baka sa Kosova, jug i tak dalje, i sad, poenta priče je, radili su žito, kosili i desilo se da njenog brata punke grom i bilo je – ma nije mrtav. Pokriju ga zemljom, ovi i dalje rade, kopaju, on se probudi i idemo dalje. I onda moja baka je bila: ‘Ja čujem Daničino srce’. Oni su svi vikali da je baka luda. I napon joj oni daju injekciju pošto je bila srčani bolesnik i puste je da se oprosti sa mnom. I ona počne da me ljubi od nogu na gore i provali da sam vruća ispod pazuha. I: ‘Dete živo, dete živo’. Baba poludela, odlepila tamo, ne mogu da je smire. I onda Staša, moja kuma, tad smo se i okumile, kaže: ‘Daj bre, baba, dovoljno je eško, nemj sad da produbljuješ’. Baba joj kaže: ‘Daću ti šta hoćeš, samo da je pipneš’. I ona me žena pipne, ona je bila sestra tu na ortopediji i odmah reanimacija, stetoskop i iz trećeg puta me vrate. Bila sam u komi 45 dana, u posebnoj sobi. Bilo je tu dosta tadašnjih izjava, dolazili su da me intervjuišu, ali ja se ne sećam toga. To neko buđenje, to je meni sve prošlo tako… Sekunda je velika. Znaš kako, mozak je receptor koji još uvek nije dokučen u medicini i dobro je što ne pamtim. Ali, od tad sam se ja promenila. Počela sam da postim, da verujem u Boga i tako dalje.
Spasio te bog, neka sila… Kako već ko gleda.
„Bog postoji, ja to znam. Videla sam na svom primeru“.
Koliko si preloma imala?
„Dvadeset i dva. Rekli su mi da ću biti doživotni invalid i, ako sa štaka pređem na štap, da slavim Boga“.
Jesi li normalno hodala kad si izašla iz bolnice?
„Ma kakvi, sa štakama sam išla. Ja sam 6. septembra izašla iz bolnice, ali sam za Novu godinu već pevala. Eto, posle tri meseca i 24 dana precizno. Išla sam na terapije i tako dalje, bila sam vrlo uporna, samo sam pitala doktora da li smem. To su bahanalije, razvlačenja, čuda, bilo je jako bolno, ali sam uspela. Evo, stojim na štiklama, dobro sam“.
Kad te neko pogleda, ne bi rekao da si ikada doživela nešto stresno, a kamoli to.
„Da, znaš kakvu frakturu lobanje, razvlačenje i slično. Imam ja i sad neke migrene. Znaš kad kažem da me boli glava i onda ljudi: ‘A, ti, ne lupaj’. Znaš, ljudi koji me ne poznaju, uvek ćutim, ali koji me znaju – ‘ kako se držiš?’ Ali, veruj mi, sve je iz glave. To je vrlo zeznuta stvar, može da bude pozitivna i negativna. Zavisi od osobe“.
Je l’ ti možda muzika pomogla posle tog perioda?
„Kako nije. Da mi nije rekreacije i sporta ne bih mogla da hodam, prosto, dok sam živa moram da se bavim nekom aktivnošću, to sve ima svoje. Veruj mi, i da nema evanja, ja ne znam gde bih svu tu energiju. Ja sam bila jako besna naživot i zašto je sve to meni moralo da se desi, a u stvari, sama sam kriva. To je sve bio moj odabir, ali opet, hvala Bogu, treba možda još više da me šiba da bih bila još uspešnija jer čovek dok ne padne i dok se dobro ne razbije, ne moće da nauči kako da bude uspešan, disciplinovan, da promeni sebe, da ne traži greške u drugim ljudima – samo u sebi. Jer, vidi, ja ne mogu tebe da promenim, ja mogu da ti odgovorim ako te nešto interesuje, pa me pitaš, ali ne mogu da te promenim. Ti sam sebe menjaš, ali sebe mogu sigurno“.
Ko ti je bio podrška u tom trenutku? Pretpostavljam da je baka i dalje bila tu?
„Baka, da. Ona je moj idol, ružno je da kažem to, ali ona je moja ikona i stoji među ikonama. Ona je sve što danas jesam i što nisam“.
BONUS VIDEO: Ispovest – Tihomir Tepić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
