„Prvo bih pomenula Hesea, pisca za koga mislim da je vrlo plodonosan recimo za učenike srednjih škola, ja sam ga tada otkrila. Ako bih morala da biram posebno neku knjigu, rekla bih da je to „Sidarta“. Samo zato što je za taj period života dovoljno kratka, koncizna a sadržajna. Tu možemo na najboji način da se upoznamo sa slamanjem ega, pronalaženjem mira i prosvećenjem.

Onda Dostojevski, pisac bez koga ne mogu da zamislim svoj čitalački život. On je za mene bio značajan na fakultetu, mislim da mi je mnogo pomogao da otkrijem ključeve za razne likove, njihove psihološke borbe i da shvatim šta znači dubina lika.

„Tvrđava“ Meše Selimovića i uopšte Meša kao pisac.

Ako bi me neko pitao koja ti je njegova omiljena knjiga, rekla bih da je ta jer mislim da obuhvata apsolutno svaki aspekt naših života, da se bavi svim temama koje nas se tiču, mislim da je to knjiga kojoj ću se zauvek vraćati. Kad sam krenula da je čitam, mislim da sam podvukla bukvalno svaku rečenicu. Ta knjiga je meni kao Biblija.

Onda bih pomenula „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, mislim da je značajna za mnoge generacije koje nisu možda svesne svega kroz šta je prošao srpski narod. Obuhvata bitan period Prvog i Drugog svetskog rata i stradanje srpskog naroda, a opet vrlo pitko govori o besmislu rata i toliko nenametljivo ti usadi to mišljenje da smo mi uglavnom žrtve nekih viših sila.

Onda bih pomenula „Nepodnošljivu lakoću postojanja“ od Kundere, možda zato što mi je prilično sveža. Mislim da je to generacijska priča i da nas ta knjiga tera da preispitujemo naše odnose i emotivne i prijateljske.

Hemingveja takođe mnogo volim, kao i Remarka. Na kraju bih pomenula dve knjige: „Zašto se niste ubili“ Viktora Frankla koja je kod nas vrlo loše prevedena, nekako pesimistički, što ne podržavam, jer originalni naziv je „Men searching for meaning“, što bi u nekom prevodu značilo „Čovek u traganju za smislom, suštinom“. Vrlo kratka knjiga koja sažeto govori kako i na koji način da prebrodimo teške trenutke koje imamo u životu i vrlo demistifikuje život i sve ono na šta smo navikli da slušamo – da treba misliti pozitivno i da će sve biti u redu, a nije baš tako. Mislim da je to knjiga koja se čita u dahu i da bi svako trebalo da je pročita.

Tu je i Džordan Piterson, Dvanaest pravila za život. Vrlo prosto, da svako može da razume, objašnjava svojih dvanaest pravila i mislim da je svako od tih pravila nešto čemu ja težim i čime se vodim“.