0
Pozorišni, filmski i televizijski glumac Ivan Mihailović, gost je novog izdanja emisije "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.
Ivan Mihailović, glumac koga znamo iz brojnih pozorišnih predstava, filmova i TV serija, u emisiji „Ispovest“ govorio je o studentskim protestima koje otvoreno podržava i u kojima aktivno učestvuje, pismu koje je uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, Ćacilendu i svemu što je, po njegovom mišljenju, dovelo narod naše zemlje u situaciju u kojoj se trenutno nalazimo.
Mihailović je govorio i svom privatnom životu, glumačkoj karijeri, prvim ulogama, rada u pozorištu, glumačkim platala i uspehu projekata u kojima je učestvovao.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
1
Kakve posledice trpi pozorište zbog društva u kom živimo?
„Teško je odgovoriti na takvo pitanje zato što se uvek trudimo da govorimo šta je nama potrebno u pozorištu i trudimo se da poboljšamo uslove rada, a to je i mora biti neograničeno putovanje. U najbolje uređenim društvima, pa ljudi se i dalje bore za normalne uslove. Borba za bolje uslove treba da bude normalna i da niko ko je na vlasti u tom trenutku, danas jedni, sutra drugi, ne treba da se nervira što ljudi traže bolje uslove za rad. U najbolje uređenim zamljama poput Finske, ljudi traže, insistiraju na boljim uslovima, a to je putovanje koje nema kraj.“
Uputio si otvoreno pismo predsedniku države Aleksandru Vučiću, da li si to uradio zbog revolta, hira ili šta se tu desilo?
„To pismo govori više nego što bih ja sad mogao da ti kažem. Vrlo je jasno napisano za dva minuta, a u meni se verovatno taložilo duže od dva minuta. Imam 36 godina, pamtim period kada sam imao šest godina, znači preko 30 godina viđam iste ljude u politici, ne samo u Srbiji nego u čitavom regionu. Taj narativ koji smo svi već videli i shvatili, jasni su nam koncepti i ideje. To pismo je napisano jednostavnim jezikom bez preterane filozofije i teških misli koje moramo mnogo dugo da čitamo da bi razumeli. Napisano je da može da ga razume i akademik i dete u vrtiću. Predsednik je očigledno razumeo i pročitao i u svom stilu se referisao na njega i rekao šta misli o tome. Ne bih ulazio dalje u neki medijski dijalog sa predsednikom jer imamo mnogo važnijih i pametnijih tema i poslova kojima možemo da se bavimo u ovom specifičnom vremenu.“
Da li trpiš neke posledice zbog toga što si mu uputio otvoreno pismo?
„Niko me nije zvao, niko mi nije pretio. Ne znam ni kako bi to prošlo kada je jasno da bih ja to obelodanio da mi je neko pretio i tako dalje. Predstave mi niko nije otkazao. Mi smo ulazili u sedmodnevni štrajk, ne samo Atelje 212 u kom sa zaposlen, nego i šire… To pismo je napisano krajem prošle godine, pre Slavije jedan, Slavije dva, Ćacilenda, pre šetnji i tako dalje. Pismo je kao neki prošli život koliko je intezivan period proteklih par meseci. To niko nije ni očekivao, niko nije mogao da pretpostavi u kom će pravcu sve će ići, ne znam odakle je to počelo…“
Amar Mešić je dobio otkaz, 13 glumaca iz serije „Igre Sudbine“ su takođe dobili otkaz zbog podrške studentima – to ne bi smelo da se dešava.
„Jeste, mnogi od njih su moji prijatelji. Naravno da ne sme da se dešava, ali se očigledno dešava.“
Šta se krije iza toga?
„Verovatno se krije neko upozorenje da takve stvari ne radimo, ali kako da kažem – stvar je mnogo važnija od toga, od karijere, od svega. 16 ljudi je poginulo tako što je 30 tona betona palo njima na glavu na nelegalnom gradilištu… Dalje sve postaje nebitno, da li sam dobio otkaz ovde ili onde. Stvar je mnogo važna za tebe, mene, gledaoca, ljudi na vlasti i predsednika. Mi smo svi građani ove zemlje i borba za bolje uslove mora biti normalna stvar, ukazivanje na anomalije u ovom društvu mora biti normalna stvar. Ne sme niko da se ljudi zbog toga, dužni smo da govorimo šta ne valja i šta bi trebalo da se promeni. Normalno je ovo što studenti rade, želimo da institucije rade svoj posao. U tome ćemo se dobro osećati i mi i ovaj na vlasti i ovaj u opoziciji i bilo ko.“
Kako se osećaš kada si svedok masovnog protesta na kom bude milion ljudi, a onda vođa države kaže da je bilo 30 hiljada ljudi.
„Ne samo on, nego i drugi ljudi u javnoj sferi se sa tim brojevima toliko razbacuju, govore ih tek tako. Kako da vam kažem, ja sam završio fakultet dramskih umetnosti koji sam upisao 2007. godine. Moj posao je da se bavim ljudima, znam kada neko laže, ne kažem da sam živi poligraf ali u velikom broju slučajeva mogu da shvatim kada je nešto neistina i mogu da analiziram. Nije poenta šta je neko izgovorio, nego pratiš i njegov gest i njegovu intonaciju i kontekst u kom je izgovoreno. Naravno, ja nikada veći skup u životu nisam video, a bio sam na mnogo koncerata u životu, čak sam bio na najvećem skupu kada se okupilo Bjelo dugme na Hipodromu, kažu da je bilo 250.000 ljudi, e pa 15. marta je bilo mnogo više nego na tom koncertu. Ljudi su se kretali konstantno, nije se video kraj. U krajnjoj liniji, ta brojka nije ni važna, to je nešto što je otišlo u kosmos. Ako postoje neki vanzemaljci i neke galaksije, u šta ja duboko verujem, siguran sam da je to svetlo koje smo poslali 15. marta u toj tišini koja je prekinuta, ali je dovoljno dugo trajala da ta svetlost ode u kosmos. Brzina svetlosti je dosta brza i snažna i stiže, ne znam tačno koliko u sekundi prelazi, i tu nema nazad.“
Na društvenim mrežama si veoma aktivan, objavljuješ slike sa protesta…
„Te slike su nastale ispred Ateljea 212, glumci beogradskih ansambala su organizovali akciju koja se zvala „Putujuće pozorište“, skupljali smo se od pozorišta do pozorišta, dočekivali smo jedni druge i tako je počeo naš štrajk od sedam dana. Izneli smo naše zahteve šta želimo da se promeni, šta zahtevamo. Druga tema je šta je od tih zahteva ispunjeno, ali istorijski momenat je bio da su sve zavese u ovom gradu bile spuštene sedam dana. To se nikada nije desilo. Neki su rekli da su igrali i za vreme bombardovanja, da, ali ovo je bilo nešto drugo, ravno performansu, ravno umetničkom delu. Nikada nisam bio bliži sa kolegama, generalno ovaj period koji sada živimo je takav da je bliskost među nama nikad jača, nikad nismo bili otvoreniji i bliskiji… To je sve posledica studentskog pokreta, počeli smo sa podrškom studentima, a onda smo shvatili da podrška nije dovoljna, nego da studenti od nas traže da počnemo da čistimo svoja dvorišta i počeli smo. Izneli smo neke svoje zahteve koje smatramo da su u ovom momentu krucijalni…“
„Taj dan kada smo šetali je za mene krucijalan, to je jedan od najvažnijih dana u mom životu. Pridružili su nam se i studenti, sa svojim redarima i punim kapacitetom su podržali našu akciju i ne samo studenti, tu je bilo dosta i građana koji su osetili potrebu da budu na tom mestu. Bio je to jedan od veličanstvenijih skupova na kojima sam bio. Jedan od zahteva je budžet za kulturu, naš budžet počinje sa nulom. To nije dobro. Vlast mora da shvati da to nije dobro za društvo i za narod. Da je narod bio duhovno zadovoljniji, ovakve posledice se ne bi desile.“
„Oni moraju da shvate da je jedan od razloga nezadovoljstva, duhovno nezadovoljstvo. Stalno govore – šta glumcima fali, oni snimaju više nego ikada, oni zarađuju više nego ikada. To nije skroz tačno, što se tiče pozorišnih plata – ovde je plata prvaka pozorišta manja od studentske plate u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj i svim okolnim zemljama. Glumac student u Banja Luci ili Podgorici ima veću platu nego prvak u Beogradu. Sve i da smo milioneri, da li to znači da nemamo pravo da vidimo anomalije u društvu? Ako si bogat, imaš finansijski status dobar, znači da ne može da te vređa laž i neistina koja dolazi sa TV ekrana?“
Plaše se posledica…
„Je li to znači da ako si bogat, da ne smeš da se plašiš da li će ti na nelegalnom gradilištu pastu nadstrešica na glavu? Da li me razumete? Oni stalno govore – šta njima fali, šta njima fali? Pa, nisu samo finansije te koje čine naš život. To je jedan bitan i važan deo života, ali još važniji deo našeg života je duhovno bogatstvo koje ne može da se kupi, nego se gradi. Budžet za kulturu ne može da počinje sa nulom, nego da kulturni sadržaj i umetnost bude na svakom koraku. Neki su rekli da ima dovoljno pozorišta, ali nema. Nema dovoljno kutaka gde će se pozorište odvijati. Mi smo na jako niskim granama što se toga tiče. Kad pogledamo neke televizije šta se pušta, kakav se rečnik koristi, pa to je strašno. Samo mi nije jasno, kako ljudi koji podržavaju to, finansijaraju, odlaze u te neke opskurdne emisije sa tim nekim ljudima koji odvratne reči govore, odvratne teme pokreću, pa i ti ljudi imaju decu. Ti političari imaju decu, i njihova deca to gledaju. Ovo nema veze sa politikom, da li si za vlast ili za opoziciju. Ja sam za normalan razvoj i za lepe stvari koje se emituju u javnom prostoru.“
Ljudi o kojima govoriš ne idu u pozorište, ne razumeju pozorište.
„Mislim da je pogrešno reći da postoje ljudi koji ne razumeju pozorište, jedino možda mi kroz svoj rad nismo dovoljno precizni da nas razumeju svi.“
Govorim o ljudima koji se prikazuju na tim opskurdnim televizijama, evo i ti ljudi u Ćacilendu… Mislim da nikada nisu bili u pozorištu.
„Ako ekipa iz Ćacilenda sada gleda ovo, ja ih sada pozivam da dođu na predstavu ‘Obraćanje naciji’, to je jedna od predstava koju igram u pozorištu 212, niko ko je gledao nije izašao ravnodušan, a viđao sam u sali ljude koji su sa ove i sa one strane vlasti i svima se to svidelo. Verujem da ako me poslušaju i dođu na tu predstavu, nisu karte danas skupe, otprilike kao par kutija cigara, što je dosta tužno, ali tako je. Neka dođu i pogledaju predstavu, rado ću igrati i za njih.“
Misliš da bi razumeli?
„Nadam se da da. Veće mi je zadovoljstvo da neko ko ima potpuno suprotno mišljenje kroz neki svoj rad okrene na neku drugu stranu i kaže ‘da, upravu su, treba drugačije da razmišljam’. Umetnost može da menja stvarnost.“
Kuda nas vodi sve ovo što se dešava? Šta kažu kolege kad pričate o trenutnoj društvenoj situaciji u zemlji?
„Pričamo, nikad intezivnije nismo razgovarali jedni s drugima, čini mi se da je ovo period dijaloga. Trudim se da okrenem na neku pozitivnu stranu i da shvatim da je ono što danas živimo u jednom od najsvetlijih momenata, govorim o studentskom pokretu, u poslednjih 30 godina se sigurno nije desio. Ova količina buđenja i emotivnog pražnjena koji možemo videti na svim snimcima u toku studentskih šetnji, to je nešto najlepše što nam se desilo u poslednjih… Ja imam 36 godina i za poslednjih 36 godina se nije desilo ništa što je nacionalno važno, tako da pokušavam kada god sam u strepnji šta i kako da se okrenem tim snimcima i da mi to bude zvezda vodilja. Imamo mnogo toga da izbacimo iz svog dvorišta, došlo je vreme za generalno čišćenje i to shvataju svi, i ljudi sa vlasti. To je kao kada smeće guramo u stan i onda više ne možemo da otvorimo vrata od đubreta. Prosto moramo da pročistimo to, u đubretu se ne može živeti.“
Studenti prave veoma pametne poteze. Posle zvučnog topa u toku od pet minuta oni su obavestili javnost da to više nije studentskim protest i da svi napuste prostor.
„Oni su još jednom dokazali, koliko god su neki ljudi želeli da se desi nasilje na ulicama, oni su nas toliko plašili da će se desiti neko nasilje, da će se desiti nezapamćeno nasilje, da će biti krvoproliće, čak su i to reči koje su korišćenje. To je taj narativ zastrašivanja koji mi imamo već dugo vremena. Kad je bila korona bilo je ono – neće vam biti dovoljno ni Lešće, ni Novo grobljo, ni ne znam šta. To je isti princip sa ciljem da što manje ljudi dođe 15. marta na protest, i da se unese strah, jer kad si pod strahom ti ne možeš da razmišljaš. Imaš razne načine kako da uneseš nekome strah, sa televizora, pa tu su kružile neke viber poruke – pazi, ovde će biti ko zna šta. Strah je postojao tog 15., ali je ipak izašao neizbrojiv broj ljudi, studenti su posle tog zvučnog topa, to jest vlast kaže da nije zvučni top, a mi pitamo šta je pošto nešto jeste bilo. Dakle, to je jasno svakom, pa i onima sa niskim stepenom inteligencije da se nešto desilo i da je neki strani impakt ušao i razdvojio tu masu, to mogu da vam kažem kao glumac koji se bavi koreografijom – to ne može da se iskoreografiše, ni u najvećim mjuziklima na svemu gde na sceni ima 50 ljudi, a ovde je bilo mnogo više od 50 ljudi. To je san svakog koreografa da takve plesače ima u mjuziklu, to ne može da se izvede. Kažu da nije zvučni top, okej nije, ali stvarno nam je ostalo da neko objasni šta je. Danas sam pitao da li su možda vanzemljci došli, otvaram i tu opciju, samo neka neko odgovori.“
„Ovi protestu su istorijski momenat, kad se bude izučavala istorija, ovo će biti jedan od istorijskih momenata, najsvetliji, i sad zamisli da ti za 50 godina pričaš o tome šta si radio 2025. godine, a da ti kažeš ‘bio sam u tom trenutku Ćaci’. Bilo bi me sramota.
Važno je biti na pravoj strani, nije ni pitanje koja je prava strana, jasno je. Prava strana je strana zdravog razuma.“
Zašto onda među onima koji podržavaju proteste nema muzičara i pevača. Nemoguće da među njima nema onih koji su zdravog razuma?
„Među pevačima ima dosta ljudi koji su zdravog razuma. Glumci su ti koji su se od početka odredili na čijoj su strani i od starta dali podršku studentskom pokretu. Ne znam zašto je to tako. Moguće zato što njima ništa ne fali, u smislu finansija, ali u ovom trenutku to nije bitno.“
Ali finansije zavise od sistema?
„Pa, to je onda, kako da kažem… To je nedostatak karaktera. Imam dve opcije, da neko ne veruje u ovo i mogu to da poštujem. Ali da misliš da je sve ovo što se dešava dobro i da postoji mnogo anomalija u društvu i da institucije ne rade svoj posao, kao što i većina misli a i dalje ćutiš, e to je za svaku osudu i to mogu da shvatim i to osuđujem – ne želim da talasam da ne bih ugrozio neki svoj mali položaj i biznis. Razumem da se neki ljudi koji imaju velike biznise ne kreću vozovima, ali se njihova deca kreću. Mogla su ne daj Bože biti tada tamo. Svi smo mogli biti. To moramo da shvatimo. Taj dan je mogla da pada kiša i moglo je mnogo više ljudi biti ispod nadstrešice.“
Je li imaš nešto da najaviš publici, neki novi projekat?
„Neka dođu u Atelje 212 na predstavu ‘Obraćanje naciji’, ‘Slavna florens’, ‘Junaci doba krize’, isto tako u pozorište Boško Buha na predstavu ‘Gospođa ministarka’, ‘Dogodine u isto vreme’. Ima mnogo predstava, pa sad ljudi uglavnom vide na mom Instagram profilu, tako da neka prate pa će videti tamo sve, pa čak i ovi za koje smatramo da ne idu u pozorište i njih pozovan, možda kada izađu iz pozorišta ipak odu kući da spavaju, a ne u Pionirski park, koliko god volim park, postoji jedan u kom nikada ne bih spavao, a nalazi se trenutno u Pionirskom parku.“
To je specijalan kamp, ima tamo hrana i grejalice…
„Video sam, dugo godina se bavim kampovanjem i neću da širim tu temu, ali prvo, oni ne znaju ni da stave taj kamp. Izgleda kao loš kamp.“
Neki za vanredne okolnosti.
„E, tako, neko je to postavio jer nisu imali gde, pa ajde tu da ih smeste dok prođe poplava.“
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Radim 20 godina u pozorištu, a još sam honorarac“: Dušan Kaličanin o glumačkom statusu, kolegama koje upisuju FDU preko veze i korupciji