ISPOVEST "Ako mi nešto padne na glavu, mora da se zna čija je to odgovornost": Naš glumac otvoreno o protestima, ali i brojnim teškoćama koje je preživeo

U emisiji "Ispovest" Semir Gicić je govorio o svom odrastanju u Novom Pazaru, studiranju, glumi, životu slobodnog umetnika u Srbiji, poteškoćama u radu ali i privatnom životu.

Koliko ličnosti imaš u sebi i čime se sve baviš?

"Završio sam glumu, javnost me zna kao dramaturga, ušao sam u stand up vode, zvali su me da radim režiju... Kada me pitaju čime se bavim, ja ne znam šta da kažem, ja sam beskonceptualni umetnik - tako kažem. Zapravo je sve krenulo od mog imena, dali su mi ime Demir, pa su u dvanaest sati promenili odluku jer je brat plakao i želeo da se zovem Semir po nekom fudbaleru. Kad umrem, ne znam na koji šalter da odem - šalim se tako."

Kako se zove brat?

"Emir, a imam i mlađeg brata Šabana, on svira sedam instrumenata, radi sa mnogim poznatim pevačima. Svira i studijske albume, on i ja se bavimo umetnošću, a najstariji brat Emir automobilima."

Prvog aprila ćeš u MTS dvorani poslednji put odigrati stend up komediju "Beskompromisni"...

"To je dan šale, 1. april, poslednji nastup tog stend up-a. Kad sam najavio da ću tada poslednji put odigrati taj stand up, ljudi su počeli da pišu da li sam bolestan, ne, naigrao sam se dosta tog stand up-a. On je nekada išao jednom, a nekada dva puta mesečno u Akademiji 28. Prodaja karata nije pala, ali sam se ja zasitio. Pritom sam taj tekst koristio i za neke TV formate, pa sam rekao da je vreme da se završi ta etapa i da počnem sa novom komedijom."

Znači, već je napisan novi tekst?

"Jeste, pisao sam ga dugo, ali nikada se ne zna šta će da prođe kod publike. Zeznuto je to što kod nas kreativaca krene dobro, onda ljudi gledaju šta je to drugo. To drugo ne sme da bude gore, jer svi čekaju šta je sledeće. Trudim se da predstave koje radimo - ako ne bude 100 izvođenja, onda smo džabe krečili. Ništa ne puštam preko noći, nego mora da bude fantastično."

Da li je istina kada kažu da ako predstava prođe u Beogradu, onda prolazi svuda u svetu?

"Jeste, ja sam dete stare Jugoslavije - ali samo godinu dana. Tačno je, beogradska publika je razmažena, ne u pežorativnom smislu nego u smislu da postoji 40 pozorišta i mnogo repertoara i nije lako dobiti poverenje publike. Tako da, ako u Beogradu prođe, stvarno je to garancija da prođe bilo gde. Mnogi pokušavaju da dođu ovde u Beograd i da odigraju svoju predstavu ili stand up. U Beogradu ako je nešto dobro onda ide reklama od usta do usta i nije bitno da li igraju popularni glumci ili ne. Po manjim mestima je bitno da li su glumci koji dolaze poznati. Ljudi vole da vide poznate. Tako da mnogi glumci nisu ni prošli, povukli su se. Pre nego veče smo Nataša Aksentijević i ja igrali u Subotici dva termina, i čim ljudi izađu iz sale pa u narednih 48 sati nama se rasprodaju karte za naredni termin u istom tom pozorištu u Subotici, a naredni termin je u aprilu. Da je bila loša predstava, onda bi narod pričao da nije nešto."

Jesi li slobodan umetnik?

"Jesam, sa 23 godine sam izašao iz pozorišta u Pazaru, pa sam onda otišao u Obrenovac i oba puta su bili ultimatumi. Postavljeno je radno vreme, u oba ta pozorišta, rekao sam da je to deja vu, kad sam izašao iz pozorišta u Pazaru i došao u Obrenovac - sačekala me ista stvar."

Šta podrazumeva radno vreme u pozorištu?

"Tamo mogu jedino da popunjavam ukrštenicu i pijem kafu. A šta je za večernje predstave? Zašto bi radili od 8 do 15 časova? Ne moram. Onda sam shvatio da ću biti večito nezaposlen, ali ne i besposlen."

Da li onda plaćaš neko osiguranje? Uplaćuješ radni staž?

"Plaćam. Non-stop sam na putu, vise iznad nas reflektori, tako da plaćam. Ne neko skupo osiguranje, da se neko obogati kada poginem, ali plaćam."

Jesi li kao mali osetio glad i nemaštinu?

"I otac i majka su mi dobri ekonomisti, uvek su imali neku rezervu i dobro su raspolagali novcem, tako da u detinjstvu nisam osetio nemaštinu, ali jesam onda kada sam odlučio da budem samostalan. Imao sam puno iskušenja, bilo je i gladi kada sam došao u Beograd, ali dobro - to sam ja odabrao, nije mi opština dodelila..."

Da li su te roditelji podržali kada si upisao glumu?

"Nisu, mama je padala u nesvest. Ja sam pregoreo, posle treće godine gimnazije sam otišao na prijemni i primljen sam. Kada sam rekao roditeljima, mama je mislila da neću završiti srednju školu, to je bila panika. Zna se ko ide vanredno u četvrtu godinu srednje škole, samo oni što ponavljaju i devojke koje ostanu trudne. Otac me je podržao, uvek me je puštao da radim kako ja mislim da treba. Desilo mi se kasnije da sam radio u nekoj sali koja je skupa, recimo da je iznajmim mi treba tri hiljade evra i tata je to razumeo jer je znao da će mi to doneti u budućnosti, čuće se za mene..."

Kada si došao u Beograd?

"Došao sam 2012. godine, imao sam nešto džeparca jer sam u Novom Pazaru radio na jednoj televiziji kulturno-istorijske emisije, napravio sam dve sezone, 48 emisija. Skupljao sam novac, radio sam i dečije predstave i onda sam se preselio u Beogradu, imao sam cimera, takođe glumac, našli smo stan u Rakovici i tada sam išao po pozorištima i nudio svoje tekstove. Tek posle pet mesecu su me pozvali, uzeli su moj dečiji tekst 'Teatar 78' i posle godinu i po dana je moja predstava 'Pazi s kime spavaš' postala hit."

Šta si radio prvih pet meseci u Beogradu ako nisi imao novca?

"Od pet ujutru sam ostajao budan i zvao oglase, slao ponude za posao. Od kol centra do čišćenja, nije mi bilo bitno gde radim, međutim, nigde nisam bio primljen, čak ni u kol centar. Slao sam svoje biografije u kojima piše dramaturg, ovo ono i oni su mislili da sam budala. Onda je prošao moj tekst za predstavu 'Pazi s kime spavaš', i od toga sam živeo jako lepo. Pristojno, punili smo sve sale, Mirka Vasiljevića je igrala glavnu ulogu, to je bila popularnost velika, igrali smo deset godina tu predstavu."

Jesi li tada prodao harmoniku?

"Harmoniku sam prodao kada sam došao u Beograd."

Završio si nižu muzičku školu...

"Jesam, imao sam hoknerovku i mnogo sam voleo da je sviram. U jednom intervjuu sam to pomenuo i ljudi su mi slali slike harmoniku, ali nije nijedna od tih. Prodao sam je za manje pare nego što vredi, ali sam morao da bih se prehranio. I nikada više nisam zasvirao harmoniku. Prošle godine sam radio predstavu povodom 100 godina Radio Beograda, bio sam scenarista tog serijala i igrao sam Momu tonca, pošto sam igrao hipika, bila je fora reditelja da me u jednom trenutku uhvate da sviram harmoniku jer ja u toj predstavi hejtujem narodnu muziku, i reko bila bi fora, ali ja više ne sviram harmoniku. Pita me da li sam zaboravio, ja reko nisam. Klavijaturu sviram ponekad, ali harmoniku neću."

Da li se sećaš kada si je prodao, nekog detalja?

"Kako da ne, prodao sam je na autobuskoj stanici u Beogradu, jedan čovek u zelenoj jakni ju je kupio, ne sećam se kako se zove. Trebalo je da putuje, dao mi je pare, i kako je ušao u autobus, stavio je harmoniku pored prozora, i ja sam je gledao... Bože, pričam kao da mi je prva ljubav, emotivno, ali čovek raskrsti s tim."

Donela ti je mnogo toga...

"Život je put iskušenja, nekada ih i ne vidimo oko sebe. Imao puno stvari na koje se mi odlučimo, a promašaji su ili stvari za koje mislimo da su naše šanse, a nisu se desile... Mogao sam da tražim novac od roditelja, ali nisam hteo... "

Glumci su trenutno najglasniji od javnih ličnosti, podržavaju studente i to nema veze sa političkim strankama. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

"Podržavam studente, treba podržati mladost, sve ima svoje trpilo. Trpiš, trpiš i kad pukne ono će da pukne. Ne vidim ništa loše u tome što studenti rade, povećali su odgovornost onih koji su pravili greške. Odjednom može se smenjuje, daju se ostavke i tako dalje. Znači da je vreme da se digne glas. Apsolutno ih podržavam. Video sam koliko u ovom društvu nema pravde, idealna zemlja ne postoji. Naših ljudi ima svuda, pričao sam sa našima koji su Americi i Evropi i njima nešto fali. Mi ovde sve imamo, ali smo lude glave, shvatio sam da nema pravde i da težim ka tome da se zna čija je odgovornost. Ako mi nešto padne na glavu, mora da se zna čija je to odgovornost. U smislu da postoji zapisano kada je ko šta pravio i šrafio, nije zašrafio ili šta već. Sećam se da je Andrjia Milošević imao premijeru jedne mono-komedije u Teatru na Brdu i išao sam to da gledam. Kad se predstava završila, izašli smo i cela ulica je bila blokirana, nije moglo da se mrdne, ni da se pređe ulica. Svi stojimo, prolaze čipovi, vojna kola i tako dalje. To je trajalo 25 minuta i ja sam guglao da vidim o čemu se radi. Ćerka jednog ambasadora je nestala, međutim, nije se ništa desilo, niko je nije oteo nego je njen privatni vozač stao ispred privatne škole, a onda se zapričala sa drugaricom i otišla sa strane i ceo Beograd se digao i ceo grad je bio blokiran. Mnogo mladih ljudi je poginulo, bahatošću i niko nije odgovorao. Recimo jedan studente iz Novog Pazara je ubijem dok je prelazio pešački u Zemunu pre deset godina i niko nikada nije odgovarao, mislim da je posle deset godina protesta jedan čovek dobio godinu i po dana zatvora. Tu su bile kamere, sve su zabeležile i eto. Kada je neko bitan, za 25 minuta se sve reši, a to bi trebalo za svakoga, da se sve digne na noge..."

Drago mi je što si to ispričao. Lično me veoma nervira kada neko kaže da mladi ljudi nisu sposobni, a zapravo su oni koji su na snazi narušili društvo i mladi su došli na taj narušeni teren.

"O tome pričam dosta u svom stend apu - šta su stariji nama ostavili? Ako su sve imali, gde je to? Nisam ja rasturio Jugoslaviju. Letovalo se po Dubrovniku, imali radne akcije, trinaeste plate, a ja ne znam nikako izgleda prva. Okej, nisu oni odgovorni, to je bilo jače od društva, ali ta srednja generacija i ova mlađa - stalno govorimo da ima neki Desingerica, vidi na šta nam liči omladina, a onda se odjednom pojavi kritična masa - studenti izlaze i mislim da su oni pokazali hrabrost u ovim godinama. Pored toga što je bunt najjači. Ja sam pisao kolumne u Danasu u tim godinama protiv tadašnjeg gradonačelnika i nisam se plašio, a dobijao sam i pretnje. Drugo, njima je ta kreativnost da imaju dobre parole, transparente, to je sve važno, a i sa svojim profesorima pokrivaju sve segmente. Dakle, ta akademska zajednica ih dobro usmerava. Uvek ide preko leđa nekoga, ali ovog trenutka su studenti da budu bastioni slobode i apsolutno imaju moju podršku."

"Na predstavama ne nosim crvene rukavice, igram komediju, sat i po vremena traje, a crvene rukavica je krvava i podseća na tragediju iz Novog Sada i to ne treba da ide posle komedije kao i posle koncerta recimo, to je moje mišljenje. Nemam ništa protiv kolega koji to rade, ali to je isto kao kada neko umre, pa se održi minut ćutanja, a nakon toga krene svetlo, diskoteka, kreće predstava, pa čekaj, održi ga na kraju."

Je li ti naporno nekad da vodiš stand up?

"Dešavalo se da igram tri stend apa za jedno veče, po dvadeset minuta razlike je od opštine do opštine, bio sam u Crnoj Gori. I stvarno mi nije bilo dobro. Ima dana kada mi nije dobro, pa onda sednem u garderobu i razmislim da ja to dobro igram, ali je publika izdvojila novac, odvojili su veče za mene, tražili su parking, dogovorili su se da možda idu na piće posle predstave, sredili su se i bilo bi dobro da im održim veče za pamćenje. Na kraju krajeva poštujem publiku. Nekada mi bude žao kada nema karata, ljudi se vraćaju, osećam se kao da sam kriv, a opet bilo je gradova kada i nije bila dobra prodaja, ali se ja ponašao isto kao da je u sali 1000 ljudi. Na stend ap retko ko zaluta, na predstavu može da se desi, ali na stend ap dolazi neko ko mene voli."

Koja je fora na koju pozitivno reaguju svi ljudi?

"Majke. O majkama volim da pričam, to ljudi vole na prostoriju bivše Jugoslavije i u dijaspori. Svi vole da slušaju o bajkama koje su nam majke pričale, a koje su potpuno pogrešne - to je ono od Crvenkape, do svega. Ta analiza traje dugo u stend apu, ne znači da sam u pravu ali to je moja analiza. Ne moguće da je Ivicu i Maricu otac ostavio u šumi jer nije mogao da ih izdržava, pa radi nešto čoveče... Na to se ljudi vežu, svi smo čitali iste bajke, dok priča o saobraćaju ne prođe uvek, Beograd je poseban po tome."