EP „U po’ ure“ je u jednom trenutku zabeležio neverovatan broj strimova i pretekao velike svetske pop zvezde – cyberspace je paralelni univerzum. U ovom, „stvarnom“ svetu, Džiboni je objavio novi singl „Lažu fotografije“ u kom gostuju pijanista Matija Dedić, gitarista Yogi Lonich kao i Simfonijski orkestar HRT-a.
PROČITAJTE JOŠ
Baveći se muzikom u novinarskom smislu, shvatite da se sa nekim muzičarima sretnete i upoznate onda kada za to dođe vreme. Jednostavno je tako. Ovo leto bilo je „to vreme“ za upoznavanje sa Džibonijem i (in)direktnim razgovorom sa njim. Razloga je mnogo, a vremena ne baš na pretek, jer Džiboni ne miruje. Ipak, koristeći predah tokom boravka na Korčuli, izdvojio je vreme da nam pošalje odgovore koji odišu suncem, spontanošću i iskrenošću.
Vaš mini album (EP) „U po’ ure“ je neočekivano izdanje. Zašto ste se odučili za ovaj format albuma?
– Bilo je to u januaru 2013. godine u Londonu, zadnji radni dan najvećeg CD shopa u Velikoj Britaniji, a u tom ogromnom dućanu, samo dvojica! Ja i još jedan! Kao da sam uživo uključen u smak sveta! U susednoj prodavnici je bio red od trideset metara jer se prodaje Play Station. Iako sam svedočio tom nadrealnom prizoru učinilo mi se da je, sad kad više ne postoje pravila, prilika da svi pišemo svoja. Meni je singl prekratak za sve što imam da podelim sa ljudima pa sam, osluškujući svoje srce, poželeo da napravim mini album. Mislim da je ovo, „U po ure“, mnogo iskrenije i istinski moje nego da pokušavam da se uklopim u nešto drugo.
Novih pet pesma na pomenutom izdanju imaju vrlo specifičnu emociju, vrlo su lične i introspektivne. U kojoj meri je sadržaj albuma „U po’ ure“ za vas zaista bio oslobađajući?
– Nikada nisam dozvolio da mi bilo ko nameće pravila i sputava me, i kao mlađi sam radio po svome vrlo atipično. Nikad se nisam držao nekih opšte prihvaćenih pravila kao na primer da pesma mora da traje tri minuta da bi bila u radijskom formatu. Ljudi vole moju pesmu „Libar“ koja traje pet i „Mirakul“ od šest minuta. Ni onda ni sada nisam radio šablonski. Tako da ovaj album možda i nije u duhu ovog vremena, ali nema veze, ja stojim iza njega i baš je „moj“. Uvek sam bio takav, takav sam i danas pa i na ovom albumu.
Tokom leta je održan koncert „Trag u beskraju“, u rodnom mestu Olivera Dragojevića, u znak sećanja na ovog velikog kantautora na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Bili ste višedecenijski Oliverov prijatelj i kolega… Da li, sa ove distance, možemo reći da je Oliver Dragojević bio vaš mentor?
– Oliver mi je pre svega bio drag prijatelj i kolega, učinio mi je veliku čast što je sa toliko radosti pevao moje pesme kao da su njegove. Uvek sam osećao da mi je zahvalan i da poštuje moj rad, kao što sam i ja uvek poštovao njegov veliki opus kao pevača. Kad smo radili zajedno ono što smo jedan drugom rekli, sve bi stalo u dve rečenice. Rekao bi mi „ovo mi se sviđa prijatelju, a ovo mislim da nije za mene“. Puno pesama sam napisao za koje mi je rekao da se on ne bi usudio otpevati ih – jer su mu suviše lične i previše bolne. Za neke pesme koje su bile jako lirske i pomirljivije znao je reći „aj kume daj ti to meni!“. Naš odnos je uvek bio spontan, nikada nismo ništa strateški radili, Naše prijateljstvo nam je uvek bilo iznad svega.
Nedavno ste izjavili kako, parafraziraću – nikada nikog niste „stvorili niti kreirali“. Sigurno ste svesni činjenice da to ipak činite. Da li ste ipak nekada poželeli da usmeravate nekog talentovanog, novog pop kantautra?
– Kantautor je osoba koja sama komponuje i piše svoje pesme, pa samim tim mislim da se ne treba mešati u njegove emocije. Svako treba da se razvija na svoj način da bi mogao biti jedinstven. Ne doživljavam sebe kao mentora. Drago mi je ukoliko možda nekome samo mogu pomoći da nađe svoj put. Mogu udeliti dobar savet i to je sve! Ne želim da utičem na bilo koga više od toga.
Prošlo je skoro četrdeset godina od vašeg prvog muzičkog istupa u okviru grupe Osmi putnik. Koje vam je najdraže sećanje iz tog perioda a šta biste najradije zaboravili?
– Malo ste dodali (smeh), nije baš četrdeset već trideset tri godine! To je bio jedan jako iskren bend, velikog entuzijazma, ali bez iskustva, pri tom ne mislim na muzičko iskustvo. Bili smo bolji u garaži nego u studiju, a za to nemamo dokaza. Žao mi je što nemamo kvalitetnih snimaka kako smo dobro zvučali uživo. Kad se setim tih vremena osećanja su mi podeljena. Mogli smo biti prvoligaši, ali smo imali problema sa trenerom i upravom kluba. (smeh)
Vratimo se novom albumu, on je ostvario neočekivan uspeh na striming servisima i to van „regionalnog govornog područja“, u Švedskoj i Americi. Da li ste znali da u tim zemljama imate toliki broj fanova koji vas sluša više od recimo Dua Lipe?
– Nisam saznao i još uvek mi je to nejasno. Svirao sam po Americi, Švedskoj, Holandiji i celoj Evropi, ali nisam sanjao da će me toliki broj ljudi prepoznati s obzirom da pevam na svom jeziku koji je razumljiv od Bitolja do Trsta. Kad nastupam u inostranstvu, Evropi ili Americi, pored naših ljudi je sve više i Austrijanaca, Nemaca, Holanđana… Kažu da ne razumeju jezik, ali da osete emociju i da će opet doći… (smeh)
Bonus video
Koncert Amire Medunjanin na Banja Luka Festu
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar