6
"Ja tu reklamu nisam ni videla jako dugo, a onda sam shvatila da je na Jutjubu. Miloš Biković i ja smo se zezali i mislili smo da je to parodija na to kako reklame generalno izgledaju. Kada se sve desilo u vezi sa Jovanjicom, nadala sam se da niko neće naći tu reklamu nigde, a onda ju je naravno našao Kesić. Ja ga obožavam i volim da gledam njegove emisije i mislim da su jako važne, ali kada si ti sa druge strane i kada se tvoje lice pojavi nakon Vučića i Vulina, zna da bude jako neprijatno. Nije mi bilo najprijatnije kada sam nekako postala deo svega toga, ali šta da se radi, nekada moraš da istrpiš kritiku i šalu i na svoj račun", govori glumica Maja Šuša za Nova.rs, komentarišući reklamu za Jovanjicu, koja je svojevremeno izazvala pravu buru u domaćoj javnosti.
Maja Šuša, glumica i direktorka „Bašta festivala“, jednog od najmlađih internacionalnih festivala kratkog igranog filma u regionu, u intervjuu za Nova.rs je govorila o svojim pozorišnim i serijskim ulogama, predstojećem „Bašta festivalu“, koji će ove godine biti održan tek krajem jula, početku pozorišne sezone na otvorenom, ali i o reklami za Jovanjicu, koju je svojevremeno snimila sa glumcem Milošem Bikovićem.
PROČITAJTE JOŠ
Šuša se u intervjuu takođe dotakla i celokupne kulture u Srbiji, državnim konkursima za koje kaže da su „pod velom misterije“, ali i novom debitantskom filmu Ivana Bakrača, za koji se nada da će svetlost dana ugledati do kraja leta.
Kada i da li ove godine možemo očekivati „Bašta festival“ u Bajinoj Bašti?
– Prvi datumi za festival su bili tokom prvog vikenda jula, ali sada imamo nove datume, 23 – 26. jula. Osećali smo da je potrebno još vremena da se ljudi opuste, a i da se mi pripremimo kako bismo bili sigurni da će sva pravila biti ispoštovana. Nadamo se i da će broj ljudi na javnim okupljanima rasti. Nadam se da će do sredine jula sve ponovo biti u normali, barem kada su u pitanju kulturni festivali. Ovo je sedmi po redu „Bašta fest“. Osnovali smo ga moj kolega sa klase Jovan Jelisavčić, koji je poreklom iz Bajine Bašte i ja. To je bila neka naša studentska maštarija kako bi bilo lepo da tamo postoji bioskop na otvorenom i da u toj prirodi možemo da gledamo filmove pod vedrim nebom. Kada smo završili fakultet, doneli smo odluku da se upustimo u to, iako smo oboje znali jako malo o organizaciji. Iz godine u godinu festival raste. Trudimo se da se prilagodimo publici i da donosimo nove sadržaje. Zbog pandemije su se, pretpostavljam, svima iskristalisale neke stvari. Tako se desilo i sa nama i festivalom. Nama je jedino bitno da imamo taj bioskop na otvorenom i da ljudima u Bajinoj Bašti, gde ne postoji redovan bioskopski repertoar, omogućimo da gledaju kvalitetna autorska ostvarenja. To je nama najvažnije.
Ti si kreativna direktorka festivala. Koliko je za tebe, kao mladu glumicu, bilo teško oformiti jedan ovakav projekat u Srbiji?
– Za mene lično bi osnivanje festivala bilo jako teško i komplikovano. Mislim da je ovde glavni bio Jovan, koji je odatle i koji je prva osoba iz Bajine Bašte koja je upisala umetnički fakultet. Svi ga oduvek znaju kao Jovana glumca. Svi u tom gradu su lokalpatriote i važno im je da kod njih ima zanimljivog i kvalitetnog sadržaja. Svi ljudi su doprineli da se ovaj festival osnuje. Ja se mnogo više bavim kreativnim delom nego organizacionim. Nisam najspretnija u tome. Super je naš balans – on je racionalac, a ja izmišljam stvari, i one se nekako dešavaju. Svakako, svake godine je iznova teško. Mi sada ne znamo šta i kako će biti – konkurs Ministarstva kulture i njegovi rezultati još uvek nisu objavljeni. Ljudi inače mogu da se oslone na takve stvari prilikom organizacije, a kod nas nije takav slučaj. Verujem da bi u nekoj drugoj sredini festival mnogo brže rastao i bio prepoznat i podržan od strane nekih insitucija. Mi dobijamo novac iz Ministarstva, ali to je mala cifra u odnosu na budžet koji nam je potreban. Pedeset odsto od nekog budžeta imamo, a sve ostalo je volonterski i entuzijastično. Neko nekome nešto učini – kako to ide kod nas. Šteta je, jer ceo naš tim ne može da bude plaćen kako bi trebalo, a u pitanju su mladi ljudi koji fenomenalno rade svoj posao. Verujem da je tako u svim oblastima, ne samo kada su u pitanju festivali.
Da li država pomaže mladim umetnicima i kreativnim radnicima?
– Mislim da država izlazi u susret umetnicima koji su na neki način uz državu, ili povlašćeni. Postoje neki festivali i filmovi koji se snime jednostavnije nego neki drugi. Vodim emisiju na „RadioAparatu“ i stalno pričam sa mladim umetnicima. Neverovatno je da ceo jedan talas generacije reditelja koji su izbacili svoje debitanske filmove i koji su imali velike uspehe sa tim filmovima, ne mogu da snime nove filmove, jer ne dobijaju novac na konkursima. Kod nas su konkursi misteriozni i neregulisani. Ne postoji jasan sistem bodovanja, ne znamo kako se dodeljuju, niti ko su ljudi koji su deo komisije. Konkurs je lutrija. Ne možemo ni po čemu konkretnom da znamo da li ćemo dobiti novac ili ne. Čini mi se da je sistem više subjektivan, nego jasan i objektivan. Uz sve to, imamo i budžet za kulturu, koji ove godine iznosi nula dinara. Znači, o kakvoj raspodeli novca pričamo? Novac ne postoji. Interesantno je i da su svi konkursi grada Beograda ukinuti kada je nastupilo vanredno stanje. Rezultati sa konkursa koji se održao nikada nisu objavljeni, a postoje manifestacije koje su se već i održale tokom ove godine. Verujem da postoji mnogo ljudi koji su osmisli neke super projekte, a oni se svi odvijaju sa jako tankim budžetom i samo zahvaljujući volontiranju.
Takođe si deo i Reflektor teatra, koji uskoro započinje svoju sezonu na otvorenom. Jesi li uzbuđena?
– U nedelju je neko druženje na Dorćol Platzu. To je trenutak gde bi ljudi trebali da osveste da će se u tom prostoru nešto dešavati i da se informišu o predstavama i daljem programu. Predstave počinju od sredine juna. Mi smo predstavu „Urednik“ igrali do 11. marta i nakon toga otišli u samoizolaciju. Čekali smo svi dve nedelje hoćemo li se razboleti ili ne, jer smo bili izloženi velikom broju ljudi, a tada smo se još uvek svi grlili i ljubili. Nismo bili sigurni šta nas očekuje, ali na svu sreću, svi smo pretekli zdravi. Bilo mi je baš žao što smo puno radili, dočekali smo premijeru i bio je trenutak da proslavimo i da zaokružimo ceo taj proces, a mi smo bili zatvoreni u kućama. Međutim, čuli smo se sve vreme i snimali smo emisije na Jutjubu po imenu „Urednik u krizi“. Radujem se nastavku i osećam se kao da će nam ovo biti nova premijera.
Predstava govori o medijskom mraku u Srbiji. Veruješ li da je realnost onakva kakva je prikazana u predstavi?
– Mislim da je realnost mnogo stravičnija nego u predstavi. Naša televizija u predstavi je ipak neka, koliko-toliko, civilizovanija televizija od mnogih u Srbiji. Nismo mogli da vidimo pun užas našeg medijskog programa. Mi smo svi dosta istraživali tokom procesa. Sara Radojković, koja je pisala tekst, i Vojkan Arsić, koji je reditelj, pričali su sa dosta novinara dok su radili na tekstu. Neki od novinara su bili i na našim probama. Mogla sam da zamislim koliko je to strašno i koliko je posao novinara rizičan – ako želite da isterate pravdu i objavite istinu. Delom sam razumela novinarsku profesiju. S jedne strane, ima novinara koji su pravi heroji, a ima i onih koji su baš sve suprotno od toga.
Takođe si deo filma „Lajkuj me milion puta“, koji govori o rijaliti programu u Srbiji i posledicama koje jedan takav sadržaj može imati po pojedinca. Koja je najrelevantnija poruka koju mladi mogu da izvuku iz filma?
– Mislim da je svakako poruka da mi ne možemo samo da sedimo i pričamo kako nam je grozno i da potencijalno ne gledamo taj program. Moramo da reagujemo kako bi se naša stvarnost promenila. Čini mi se da ima mnogo ljudi sa kojima delim mišljenje i koji pričaju divne i pametne stvari, ali mislim da se to vrlo često završava na razgovorima istomišljenika, i to je to.
Šta je sa neistomišljenicima? Postoji li dijalog u Srbiji danas?
– Nisam sigurna. Mnogo ljudi ima mnogo različitih stavova, ali je pitanje koliko smo kolektivno kao društvo emancipovani da te stavove možemo i da čujemo i da o njima razgovaramo. Čini mi se da smo nekako postali mnogo oštri jedni prema drugima, puni mržnje i agresije, što je jezivo. Nešto što me najviše povređuje i čini nesrećom, iako na to ne mogu da utičem. Mogu da napravim mikrokosmos u kome se osećam udobno i zadovoljno, ali generalna slika društva je jako obeshrabrujuća.
PROČITAJTE JOŠ
Na TV-u ponovo „iskače“ serija „Folk“, u kojoj i ti glumiš. Kakve uspomene nosiš sa tog snimanja?
– Moja prva uloga je bila u seriji „Folk“. Bila sam treća godina na fakultetu, i to mi je bio jedan od prvih kastinga. Nisam razmišljala da ću to dobiti. Ceo taj rad mi je bio užasno uzbudljiv, jer je to bio prvi susret sa velikim snimanjem i sa mnogim starijim kolegama. Ovo je bio prvi profi set za mene. Tu sam nekako učila kako sve to funkcioniše. Volim taj rad i Dušana Milića i celu ekipu serije. Sada kada to gledam, sve mi je to negde smešno. Gomilu stvari bih sada uradila drugačije, ali opet, to je taj trenutak, i tako je kako je.
Afera Jovanjica je ponovo aktuelna, a ti si neko ko je zajedno sa Milošem Bikovićem bio u sada već kontroverznoj reklami za tu firmu. Kaješ li se zbog toga?
– Mi smo tu reklamu snimali na Novom Beogradu. Ona nije bila za TV, nego za neke njihove promocije i društvene mreže. Ja tu reklamu nisam ni videla jako dugo, a onda sam shvatila da je na Jutjubu. Miloš Biković i ja smo se zezali i mislili smo da je to parodija na to kako reklame generalno izgledaju. Kada se sve desilo u vezi sa Jovanjicom, nadala sam se da niko neće naći tu reklamu nigde, a onda ju je, naravno, našao Kesić. Ja ga obožavam i volim da gledam njegove emisije i mislim da su jako važne, ali kada si ti sa druge strane i kada se tvoje lice pojavi nakon Vučića i Vulina, zna da bude jako neprijatno. Šta sad? Mi u tom trenutku nismo znali ništa o toj firmi, niti sam bila tamo. Snimala sam reklamu u Maksiju. Ti si glumac, radiš svoj posao, nemaš predstavu šta stoji iza toga ili šta kasnije može da se desi. Nije mi bilo najprijatnije kada sam nekako postala deo svega toga, ali šta da se radi, nekada moraš da istrpiš kritiku i šalu i na svoj račun.
Radila si na debitanskom ostvarenju Ivana Bakrača. Kada možemo očekivati film?
– Ja sam radila debitanski dugometražni film. Premijera je trebala da bude na nekom od letnjih festivala, ali s obzirom na to da ne znamo šta će sa njima biti, čekamo termin. Film je radio Ivan Bakrač, mladi reditelj, a glavna zemlja produkcije je Crna Gora, ali je i Srbija u koprodukciji. Priča je o petoro prijatelja iz detinjstva koji su se rastali tokom života, ali i dalje gaje neke veze koje su veoma jake. Kolege koje igraju sa mnom su Momo Odašević, Petar Burić, Ana Vučković, Ivona Kusturić, i film je podeljen u nekoliko segmenata, tako da se priča dešava u Kotoru, Novom Sadu, Beogradu i Nikšiću. Nadam se da će do kraja godine film izaći, ali pretpostavljam možda i do kraja leta na festivalima. Mislim da će film biti važan, jer je priča o našoj generaciji i zakasnelom odrastanju pred sam početak tridesetih, gde još uvek ne znamo šta bismo sa životom i to je stvarno karakteristično za ljude koji su mojih godina. Najbolji termin bi možda bio zakasnelo odrastanje.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
