Ispovest Žike Todorovića: Posle smrti sina, nisam više isti

Razgovarale i priredile: Marija Dejanović i Jovana Veljković

Uvek je jako teško pričati na ovu temu. Međutim, supružnici vrlo često krive jedno drugo kad se dese ovako teški gubici... Kako ste ti i Ana uspeli da prevaziđete taj momenat?- Nije bilo ni govora o tome da se zbog toga raziđemo. Život je tu da se proživi zajedno. Krivim samog sebe. Normalni i zreli ljudi za takve stvari nikada ne krive onog drugog. Pitanje je da li smo uopšte mi krivi ili je takva sudbina. Ovo je prvi put da pričam o tome javno, ali rupa u duši uvek će stajati. Ja inače pišem pesmice samo za svoju dušu, ali to ne izdajem jer sam suviše stidljiv bubnjar... Ima i ličnih stvari, onako duboko ličnih. Ima jedna pesma koja je posvećena baš Dekiju.Kako si upoznao tvoju Anu, sa kojom si sada već dve decenije?- To je bilo davne 1998. godine, a mi smo 21 godinu zajedno. Upoznali smo se na Adi Bojani. Do rata 1992. godine sam išao na letovanje u Hrvatsku, a onda sam sasvim slučajno provalio Adu Bojanu, koja je tada bila prazna. Niko nije ni mogao da uđe tamo jer su sve prodavali Nemcima. Nemačke agencije su imale pravo da prodaju sve bungalove. Desio se rat u Sloveniji, pa balvan revolucija i njihovi turisti su dobili preporuku da ne dolaze u Jugoslaviju. Došao sam tamo, video nešto prelepo - reka se uliva u more, peskovita plaža, surf...

Da li si odmah znao da je Ana ljubav tvog života? Može li, uopšte, to odmah da se prepozna?- Da! Njen brat i ja smo se te godine družili non-stop. Rekao mi je da mu dolaze dve sestre jednojajčane bliznakinje sa Cetinja. Jedna je plava, druga je crna. Sledeći dan sam došao u kafanu gde je on radio, a Ana je bila za šankom. Raspitam se kod njenog brata, ja joj priđem i kažem: "Zdravo, Ana, daj mi jednu tekilu". Ona se zgranula što ja uopšte znam kako se zove. Tu smo počeli da se gledamo, ali niko nije imao muda od nas za startovanje. Puno nam je pomogao njen brat. Zapravo, da nije bilo njega, ništa se ne bi desilo jer ja nisam smeo da je startujem. Njoj ne bi padalo na pamet da mene startuje. Uglavnom, bilo je to prvo leto najveće zaljubljenosti kada te ništa ne zanima nego samo to. Otišao sam za Beograd. Nisam joj se javljao četiri, pet dana. Ona je pomislila "Jao, klasika. Beograđanin je došao, zeznuo me je i neće mi se više nikad javiti".Pa jesi li na kraju ispao klasični Beograđanin koji voli da udara čežnju?- Nije to bilo ništa namerno, potpuna slučajnost. Imao sam neka posla. Nisam ja u tom fazonu da joj udaram čežnju. Tek sad shvatam na koje sam je muke stavio. Kad sam joj se javio, oduševila se. Od tada sam počeo da dolazim u Nikšić, gde je studirala, i tako je to počelo. Zatim je '99. krenulo bombardovanje, pa smo bežali. Moj tata je tad živeo u Pragu jer je njegova supruga Amerikanka zbog sankcija morala poslovno da se preseli tamo. Tamo smo proveli šest meseci. Predivan je to grad.Kada ste odlučili da se uzmete?- Ana i ja smo bili u fazonu "šta će nam taj papir". Međutim, posle pet, šest godina zajedničkog života, njena porodica je počela da sumnja u mene. U Crnoj Gori je drugačija tradicija. Ako ste zajedno - venčajte se. Zapravo, to sam uradio da bi njeni i moji roditelji bili zadovoljni. Inače, nisu nas terali, ali uradili smo čisto zarad njihove sreće. Što se tiče našeg života, apsolutno se ništa nije promenilo posle tog datuma. Mi čak ni ne slavimo datum venčanja, već slavimo prvi poljubac.

Jesi li nekada došao u iskušenje da prevariš suprugu?- Pa naravno, ko nije dolazio u iskušenje (smeh)? Ali nisam je nikad prevario. Kad sam s nekim, ja sam toj osobi veran.Zanimljivo je da brakovi i veze sve kraće traju. Kako nešto traje dve decenije?- Sve moje devojke su bile javne ličnosti, i to je trajalo maksimum dve, tri do četiri godine. Kad sam upoznao Anu, koja je potpuno iz nekog drugog sveta, nekako je profunkcionisalo. Ona je završila engleski kao prevodilac. Eto tako, život nas je spojio.Tri godine pre nego što je Deki otišao, izgubio si i oca, koji ti je, kako si i sam govorio, bio jedan od najvećih prijatelja. Kada ti je Bora nakon svoje smrti bio najpotrebniji?- Uvek mi je potreban. Za svaku težu ulogu prvo sam pročitao tekst, pa davao njemu, i onda mi je davao savete. To je bilo prvih 20 godina, a kada sam stasao u glumca, onda je bilo manje toga. Svaki scenario koji sam odigrao on je prethodno pročitao. Da nije bilo njega, nikada ne bih postao glumac. Dok sam bio u vojsci u Mostaru, on je stalno svraćao da me poseti. Kad sam posle šest meseci završio obuku, došao je kod mene i doneo mi tekst koji je igrao Dragan Nikolić u podrumu "Ateljea" i rekao da naučim najbolje koliko mogu, da se ne stidim drkanja i sperme. Njima je bilo fascinantno kako sam to odigrao, ipak je bila reč o mastrubaciji.

Svake godine letuješ u Bigovi na Crnogorskom primorju. Sta te najviše veže za kuću tvog oca?- To je naša porodična kuća. Imam maćehu Karolinu i sestre. Imam svoj sprat. Za 16 godina, ovo je prvo leto da nisam otišao zbog korone. To je oaza u kojoj sam opušten, u kojoj u gaćama mogu da odem do kafane. Niko me ne gleda i ne smara. Zamisli da u Budvu izađem i sednem, ne bih mogao da živim.Koliko ti teško pada da odlaziš tamo nakon svega što se izdešavalo?- Jako je teško. Svaki deo kuće, svaka cigla, svaki zidić... Kad odem na plažu setim se kako smo se svi kupali zajedno. Teško je odgovoriti. Bigova je ostalo moje mesto. Mogao bih da živim tamo čitave godine.Da li si posle Borine smrti sada više posvećen majci?- Majka ima 79 godina, a nedavno je doživela infarkt. Idem kod nje s maskom. Ona mi prilazi, a ja kažem: "Beži od mene, da li si normalna". Ona ima ugrađen stent na srcu i od tog infarkta spada u rizičnu grupu srčanih bolesnika. Dokle god vlada korona, ja moram da pazim kad odlazim kod nje. Nema ljubljenja i grljenja. Mislim da je prezdravila, ali ona ima epilepsiju od pre 100 godina. Pije lekove, ali najblaži je oblik. I kad je doživela infarkt, nije pala na ulici već je osećala da ne može da diše i da je nešto guši. Kad smo otišli u Urgentni centar, odmah su je operisali i ugradili stent.

Kako se snalaziš u takvim situacijama kada znaš da sada ti imaš vrstu odgovornosti prema njoj? Praktično kao da ste zamenili uloge...- To je osećaj najbliži tome da treba da vratiš dug. Kad si bio mali, sve ono što su činili za tebe sad ti moraš za njih. Zbog infarkta se viđamo svakodnevno. Moja mama je završila baletsku školu u Zagrebu i mogla je da ostane tamo da bude prvakinja. Ali, htela je da dođe u Beograd sa Borom, iako je znala da je ovde mnogo jača konkurencija u njenom poslu u "Narodnom pozorištu". Zapravo, žrtvovala je sebe da bih ja imao i majku i oca. Kada su se roditelji razveli, ona je mogla da me povede u Zagreb. Baš dok je bolesna sad, pričali smo o tome i prisetili se prošlosti. Baš se nekako otvorila sad pod stare dane i pričala šta je zapravo bilo. Ona je žrtvovala svoju karijeru jer je rasla bez oca. Nije želela da ja to osetim, zato je i zadržala lep odnos s Borom posle razvoda. U braku su se svađali, kako su se razveli sve je postalo divno.U trećem delu velike životne ispovesti Srđana Žike Todorovića čitajte kako reaguje na reakcije pojedinih koji su osudili njegovo žiriranje u šou programu na TV "Pink", zašto trenutno ne dobija glavne uloge, zašto nikad u životu nije izašao na izbore, ali i o navodnim ponudama koje je dobijao od vladajuće stranke.Treći deo životne ispovesti Srđana Žike Todorovića čitajte sutra na portalu Nova.rs.***ZABRANJENO JE  PREUZIMANJE DELOVA OVOG TEKSTA I INTERVJUA BEZ DOZVOLE AUTORA.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.