"Moja prva sećanja kreću od četvrte godine. Sećam se recimo - pita me neki Borin ortak koliko imam godina, a ja mu prstima pokažem - četiri. Ta slika mi je urezana kao neko prvo sećanje, ne znam zašto... Ono što sam kasnije shvatio je to da nisi svestan koliko si tada kad si toliko mali u stvari srećan. Stalno sam govorio: "Jao, kad porastem je*aću im svima kevu". I onda kad dođeš u ove godine - shvatiš da je prava sreća u stvari bila jedino tad", počinje za Nova.rs svoju prvu veliku životnu ispovest glumac Srđan Žika Todorović.
Razgovarale i priredile: Marija Dejanović i Jovana Veljković
Đavo… I iako je Srđan Žika Todorović jedan od onih glumaca čija je svaka uloga, čak i ona manja – upečatljiva, i teško se zaboravlja, taj Đavo u kultnom prvom delu filma „Mi nismo anđeli“ i Žikine urnebesne replike odzvanjaju u glavama generacija i danas. Ta igra apstrakcije, ironije, sarkazma i savršenog smisla za humor, još tada su označile glumačkog genija, iako Žika zapravo nikada nije ni mislio da postane glumac, kako i sam kaže.
PROČITAJTE JOŠ
Dok smo sedeli i razgovarali sa tim naizgled „običnim tipom“ u čuvenoj vračarskoj kafani, uporno se nametao osećaj njegove veličine. I možda baš zbog toga što i on sam veruje u to – da je sasvim običan. U svemu tome, međutim, čučalo je malo đavola, i mnogo više anđela. Mnogo bitki, borbi, pobeda, ali gubitaka… slabosti, odupiranja, ali i podbacivanja… Baš svega onoga što čoveka i čini najobičnijim ljudskim bićem. Njegovi stavovi, i pored svih teških okolnosti koje mu je život kasnije doneo, jaka volja i želja da se i dalje bori i „ostane u igri“, u najmanju su ruku dirljivi.
Oprezan i katkad sa zadrškom, u isto vreme iskren, i otvoren, pričao je, a mi smo slušali…
Ovo je priča Srđana Žike Todorovića…
Šta je prvo čega se sećaš otkako si postao svestan sebe?
– To su samo slike. Sećam se recimo – pita me neki Borin ortak koliko imam godina, a ja mu prstima pokažem – četiri. Ta slika mi je urezana kao neko prvo sećanje, ne znam zašto… Sećam se i petog rođendana i torte… a prva prava sećanja naviru tek od momenta kad sam krenuo u školu. Ono što sam kasnije shvatio je to da nisi svestan koliko si tada kad si toliko mali u stvari srećan. Stalno sam govorio: „Jao, kad porastem je*aću im svima kevu“. I onda kad dođeš u ove godine – shvatiš da je prava sreća u stvari bila jedino tad.
Prvu ulogu imao si sa svoje tri godine. Da li znaš kako je došlo do toga?
– Da, to je slučajnost. Saznao sam to u stvari pre mesec dana, kad mi je mama, koja je bila čuvena balerina, rekla da je zapravo ona bila prijateljica sa rediteljem tog filma „Ima ljubavi, nema ljubavi“, i da mi je ona sredila prvi posao u životu. Tad su se filmovi nahovali i onda mi iza kamere kažu šta da kažem, a onda oni kažu: „E sad, Srđane, to reci, ali gledaj u Batu“. Scena je bila Bata Stojković, Eva Ras i ja kao neki klinac koji se tu pojavi, ima malu scenu i više se nikad ne pojavi u ostatku filma.
Da li se sećaš bilo čega sa seta, s obzirom na to da si bio baš mali?
– Moja prva sećanja kreću od četvrte godine. Da nema slučajno tog inserta na Jutjubu, ja za to ne bih ni znao. Uglavnom, prva umetnost od koje sam lično dobio novac bila je balet. Igrao sam u Narodnom pozorištu dve sezone, pa sam igrao sina Ane Karenjine, čiji je lik tumačila tadašnja prvakinja pozorišta Višnja Đorđević. Tada sam imao 11 godina.
Ti si dete razvedenih roditelja. Koliko je to na tebe uticalo?
– Često se priča za klince koji su deca razvedenih roditelja kako je to velika trauma za njih. Međutim, to zavisi od mnogo faktora. Zavisi i od toga koliko godina imaš. Ako imaš tri godine, uopšte nisi svestan šta se desilo i počinješ da vodiš dupli život. Ja sam živeo sa mamom, ali kad god je ona odlazila na vežbe i predstavu, ja sam bio sa Borom. Meni je bilo super, živeo sam dupli život. Svaki poklon, svaki rođendan, svaka Nova godina… sve je duplo. Na more sam išao malo sa kevom, malo sa ćaletom. Uglavnom, naš odnos je bio dobar.
Znaš li kako su se tvoji roditelji upoznali?
– Mama i tata su se upoznali u Zagrebu. Bora je kevu upoznao kada je bila mlada balerina u Zagrebu i tek je počela da igra u „Hrvatkom narodnom kazalištu“. Tu su se oni smuvali i poveo ju je u Beograd. Ja sam se rodio 1965. godine, a oni su se razveli nakon četiri godine. Bora je u Hrvatsku otišao sa svojom sestrom, a mojom tetkom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim mužem Bojanom Stupicom, koji je tada bio najtraženiji pozorišni reditelj u bivšoj Jugoslaviji. Oni su imali ugovor u „Hrvatskom narodnom kazalištu“. Bora je do tada ovde igrao male uloge i bio je zaposlen u Beogradskom dramskom pozorištu. Tu je on počeo svoje prve glumačke korake. Kada su se vratili u Beograd, Bojan je osnovao „Atelje 212“, koji zaista ima 212 sedišta.
U kakvom su odnosu njih dvoje ostali posle razvoda?
– Onog momenta kad su se razišli, prestale su sve svađe. Mogu da kažem da sam baš imao lepo detinjstvo. Bora me je vodio na fudbal, boks, u pozorište… Nisam prisustvovao samo predstavama, vodio me je i u bife. Tamo sam sedeo i gledao sve njih kako šikaju i slušao kako pričaju viceve. Ono što sam mogao da ukapiram bilo mi je super.
Kakav je Bora bio otac?
– Bio je pravi otac. Baš onakav kakav treba da bude. Mama i tata su me puštali sve da radim. Samo su tražili da budem dobar učenik, i bio sam. U četvrtoj godini srednje škole sam prvi put bio vrlodobar đak, a do tad odličan. Elem, onda su mi rekli još samo da upišem fakultet, odslužim vojsku i više me neće dirati. Tako sam upisao tehnologiju, pa otišao u vojsku. Mama me nije terala na balet jer je odmah ukapirala da tu nema ništa. Oni su videli da sam ja potpuno zaluđen muzikom. Satima sam sedeo u sobi i preslušavao ploče. Muzika mi je bila sve.
Po čemu pamtiš Boru iz perioda kad si bio klinac? I što si stariji, sve više ličiš na njega…
– Gledam slike, a imam ih puno iz tog perioda kada je Bora imao između 55 i 65 godina. Kada me ošišaju i ofarbaju za ulogu u ovom filmu u kom treba da tumačim njegov lik, nešto klikne i samo krene. Znam vrlo dobro kako je Bora pričao, koje su mu bile fore, šta bi rekao, šta nikad ne bi rekao… Sećam se kako je sedeo sa Gagom Nikolićem. Mnogo puta sam bio sa njima. Oni su zapravo svoja druženja završavali u čuvenoj „Taliji“. Pošto su tamo sedeli razni neki smorovi, želeli su da Bora sedne za njihov sto. On na samom ulazu u „Taliju“ glumi i folira da priča telefonom kako bi ih izbegao. U stvari je gledao gde da sedne ako Gaga nije tu i ko će ga najmanje smarati. Družili su se, ali nisu mnogo glumili zajedno.
Postoji ta jedna priča da si glumu upisao jer si zapravo hteo sedam dana odsustva od vojske, a da je muzika zapravo tvoja prva ljubav…
– Tako je. Mada, nisam imao nikakav otpor prema glumi. Voleo sam da idem u pozorište jer su me mama i tata stalno vodili. Sneška je forsirala da idem na balet. Deset puta sam gledao „Labudovo jezero“. Bora me je vodio u „Atelje“ i imao sam sreće da gledam sve one najbolje komade. Bio sam i na premijeri „Maratonaca“. Meni je to sve bilo užasno smešno, jer se i psovalo. Svašta sam gledao. To su neka sećanja koja su mi ostala. Sa tim odlascima u pozorište počeo sam da sviram. Zapravo, muzika jeste moja prva ljubav. Počeo sam sa gitarom, pa sam svirao malo bas, pa onda bubnjeve. U jednom trenutku sam imao gitaru i pojačalo, pa sam planirao kako ću i šta dalje. Jedan stariji muzičar mi je, sećam se, rekao da sam talentovan za sve instrumente i savetovao me je da prodam gitaru i kupim pravi bubanj. Sećam se da je rekao da gitarista u Beogradu ima kao harmonikaša, i da ću kao bubnjar imati više posla. Poslušao sam ga.
PROČITAJTE JOŠ
Šta su ti roditelji rekli kad si ipak prvobitno izabrao za muziku?
– Mislili su da je to jedan od mojih hirova. Nisu hteli da mi daju pare za prvi komplet bubnjeva, pa sam ih nekako naložio i skupio svoj delić. Utalili se i našli neki jeftin „Takton“. Muziku sam zavoleo tako što je kod nas uvek bilo puno ploča. Majka je volela Arsena Dedića, ali bilo je tu i „Bitlsa“. „Bitlsi“ su me prvi privukli muzici, kao i prvo rano „Bijelo dugme“. Tada sam imao 11 ili 12 godina. Prvi koncert na koji sam otišao je koncert „Bijelog dugmeta“ u hali „Pionir“. Vodio me je Bora jer sa 10 godina nisu mogli samog da me puste, a ja sam insistirao, na glavu sam im se popeo. Ja sve znam napamet sa njihova dva albuma. Čak i ono što se nekad smatralo komercijalom bilo je dobro u odnosu na ono što je kasnije došlo. Onda se pojavio pank, i tada sam ozbiljno počeo da razmišljam o sviranju, i onda počeo da osnivam bendove. Prvi ozbiljniji bend bila je „Radnička kontrola“, gde je pevač bio Cane iz “Brejkersa”.
Sećaš li se svog prvog susreta sa Canetom, kako je to izgledao?
– Dakle, pojavio se pank. Otišli smo na koncert „Pekinške patke“ i tamo sam video gomilu onih pravih pankera – sa zihernadlama, bedževima, u koži, cokulama… Bila je žvaka ko šta sluša i razmenjivali smo ploče. Slušajući muziku počeo sam da je skidam s tih ploča, i tada sam već dosta solidno svirao bubanj. Cane je tada bio u bendu „Urbana gerila“. Bendovi su se tada lako sastavljali, a još lakše rastavljali. Kad je on izašao iz tog benda, dogovorili smo se da napravimo naš, koji će se zvati „Radnička kontrola“. Ne sećam se prvog susreta sa Canetom. Znam samo da smo se skupljali u dragstoru ispred SKC-a. Svi smo bili ekipa, a on je bio totalno lud.
Kako su se desili „Disciplina“ i EKV?
– „Disciplina“ mi se desila na najluđi mogući način. Bio sam bez benda, tačnije između dva benda. „Radnička kontrola“ se samo raspala. To je bilo vreme kada je bilo lako sklopiti bend, a još lakše da ga neko napusti.
Zbog čega ste tako lako napuštali bendove tad?
– Zato što smo bili klinci. Nije bilo para u tome. To nam je zapravo bio hobi i neko malo buntovništvo. Kasnije kad uđeš u ozbiljnije vode, gde još ima i love, onda počinje ozbiljniji pristup svemu. „Šarlo“ se raspao, nastale su „Katarina Druga“ i „Disciplina kičme“. Njihov bubnjar Kele je iznenada dobio poziv u vojsku i Koja se setio mene, jer smo im u vreme „Radničke kontrole“ bili nekoliko puta predgrupa. Zvao me je da uđem u bend, što je za mene bilo neshvatljivo. To je kao da si fudbaler, pa te iz Radničkog iz Pirota zovu u Crvenu zvezdu ili Partizan. Imao sam sreću da su oni već imali potpisan ugovor, tako da sam ušao u bend, i za mesec dana smo već snimili prvu ploču. Tad sam imao 17 godina. Sa „Disciplinom“ sam svirao četiri, pet godina, pa sam otišao u vojsku i upisao glumu, a paralelno sa glumom sam i dalje svirao u „Disciplini“. To sve dugujem svom pokojnom profesoru glume, koji me je puštao svaki vikend da idem da sviram. Kasnije smo imali neku fazu gde smo se Koja i ja posvađali, pa me je izbacio iz benda, a poklopilo se da baš u tom trenutku Raka bubnjar napušta EKV. Milan Mladenović i ja smo se i ranije znali iz muzičkih krugova, jer sam tad već bio poznat bubnjar. Pozvali su me u EKV, što sam s radošću prihvatio. Tako neka promena mi je jako prijala, jer je i muzički trebalo drugačije snimati, a i ekipa je bila drugačija.
Da li to znači da je Milan bio fleksibilniji od Koje?
– Jeste. Milan je bio potpuno drugačiji od Koje. Koja je, onako, vrlo strog muzički. Ali, ja sam bio vrlo disciplinovan i muzički smo funkcionisali dobro. Ipak smo mi bili bend sastavljen od dva čoveka. Sećam se da sam posle svakog koncerta bio na ivici da povraćam, jer sam davao ogromnu energiju, a i adrenalin je to. Nosio sam crne rukavice jer sam imao žuljeve po rukama od palica i udaranja.
U to vreme krenuo je i talas heroina i LSD-a, koji je odneo dobar deo cele jedne generacije… Kako si ti prošao kroz tu fazu?
– Ja sam imao sreće da preskočim taj ceo period jer sam bio mlađi od njih pet godina. Ja sam bukvalno kao klinac uleteo među njihovo društvo i sve posmatrao. Oni su mene sve vreme čuvali i pazili, jer su bili svesni koliko dobrog bubnjara imaju. Temelj benda je na dobrom bubnjaru. Ako imaš dobrog bubnjara, onda je sve mnogo lakše. Ja se zapravo tog perioda ni ne sećam. Svirao sam od ’87. do ’90. U to vreme sam krenuo da snimam sve više i više, i onda je došao film „Zaboravljeni“, Darka Bajića, pa onda i serija. Radili smo tri meseca. To je bilo kao da sada radiš film 12 meseci. Pamtim to kao užasno dugačak period. Bend nije znao šta da radi za to vreme bez mene. Ipak su oni od toga živeli, a tada se lepo živelo i od rokenrola. Klinci danas ne dobijaju pare od toga, radi se na procenat. Ne zarade ništa.
Šta si tada mogao sa honorarom od rokenrola?
– Ja sam lepo živeo. Keva i ja smo zajedno delili troškove. Nisam imao velike potrebe. Ne znam… kupim novu činelu, novi doboš, nove ploče. Međutim, paralelno u „Ekatarini“, kad sam odlučio da prestanem aktivno da se bavim rokenrolom, snimao sam film. Menjao me je Firči, i tako su se oni nekako izvukli za ta tri meseca, pa je usledio sastanak na kome sam saopštio da odlazim. Gluma me je tada opčinila i bila je za mene nešto novo. U muzici je počelo već da mi bude dosadno, pogotovo kad je EKV posle mog drugog albuma postao neverovatno popularan.
Šta ti je dosadilo s obzirom na to da ti je muzika bila sve u životu?
– Dosadilo mi je to što nas ljudi više nisu slušali, nego su dolazile klinke u prve redove i vrištale. Mi smo se svi ložili na to da pazimo da svaki ton bude tačan. Bili smo nezadovoljni ako je loša svirka.
A nije te ložila ta popularnost?
– Ne.
Šta se dogodilo kada si saopštio tadašnjim kolegama da napuštaš rokenrol?
– Posle tog sastanka rekao sam: „Ljudi, ja moram da napustim bend, ali neću odmah. Našao sam vam bubnjara“. Sa Milanom sam se dogovorio da sviram do 1. januara 1990. godine, a onda da preuzme Marko koji je radio sa „Partibrejkersima“.
Da li si patio za muzikom kasnije?
– Nisam, jer nisam naglo prestao da sviram. Samo sam prestao da budem aktivan član jednog benda, jer se nije znalo kad ću dobiti neki film i kad ću biti odsutan. Prosto, razmišljao sam mogu li da radim i jedno i drugo. Shvatio sam da ipak moram da se odlučim za jedno od ta dva. Gluma je bila nešto novo, a mogu reći i plaćenije od muzike. S jedne strane mi je drago što posle toliko godina ljudi i dalje slušaju EKV, možda i više nego ranije, i što su ukapirali da su bend i svirka super stvar. S druge strane me nervira to što su svi ti ljudi koji sada EKV dižu u nebesa, uglavnom imali primedbe na naše svirke i albume. Tada su bile bitne recenzije, koje danas ne postoje. Sada se ne isplati izdati CD, nego ljudi izdaju spotove, pa to ide na Jutjub. Ako možeš sve džabe da uzmeš sa Jutjuba, zašto bi kupovao disk. Osamdesetih, za svaku ploču izlazile su recenzije u „Džuboksu“. Dobro se sećam da je “Ekatarina Druga” imala sa drugim albumom dobru recenziju, a već sa trećim nije bilo tako. Onda dolazimo do one večite – treba da umreš da bi ušao u legendu. Međutim, ja čak i dan-danas kad preslušam neke stare snimke i koncerte ne mogu da verujem koliko smo dobro svirali, koliko smo bili navežbani i koliko je tu bilo duše i osećaja, koliko smo pazili kako i šta sviramo i da li je sve na mestu… Žao mi je što je sve to trebalo da se desi da bi ljudi nešto provalili. Da se sve to nije desilo i da niko nije umro, šta bi danas bilo? Milan bi verovatno radio nešto solo i otišao u totalno nekom drugom pravcu. Onda bi verovatno bilo – eno ih oni raspali što su nekad bili nešto, a sad hoće na staru slavu. Neko bi se možda iskomercijalizovao, neko ne bi, pa bi opet bilo hejtovanja. Sve u svemu – hejt ne gine.
Kada si ušao u svet glume, od koje uloge se menja tvoj život?
– Moja prva uloga je u filmu „Bal na vodi“, i to je onako bilo – nas četvorica, zezanje. Učili smo da veslamo i nama je to između prve i druge godine glume bilo super zezanje za koje smo i plaćeni. Celo leto smo ga snimali, malo išli na more. Sledećeg filma „Dogodilo se na današnji dan“, u kom sam zaigrao, malo se ko seća. Tu igram klinca koji muca i ta uloga mi je tako legla, a ni sam ne znam zašto.
Šta ti je bilo najteže na Akademiji?
– Uvek sam bio slab improvizator i nisam umeo da imitiram. Čak sam na drugoj godini napustio Akademiju, jer se na prvoj godini glumi sve u svoje ime – šta bi ti kao ti uradio u određenim okolnostima. Na drugoj godini se uče likovi i imitacija. Mi dolazimo tamo i dobijam zadatak da skinem 10 imitacija. Cela klasa se pojavljuje sa milion, a ja ne mogu nijednu da smislim. Tu upadam u žešći bedak i skapiram da ja mogu samo da igram sebe i ništa drugo. Tu shvatam da sam pogrešio i da nije trebalo da upisujem glumu, pa sam je napustio s ciljem da upišem srednju za udaraljke. Kad sam već bubnjar, bolje da naučim kako se pravilno svira.
Odbio si i ulogu u kultnom filmu „Lepa sela lepo gore“, pa si se posle pokajao, ili se bar tako pisalo…
– To je bilo davno. Odbio sam tu ulogu zato što su oni otišli u Višegrad, a rat je još uvek trajao. Prosto mi se nije išlo u Bosnu da snimam. I scenario im nije bio tako duhovit kao što je film ispao na kraju. Savršena glumačka podela međutim, i njihove spontane improvizacije iznedrile su pravo remek-delo. Konkretno, znam da ona fora kad piju svoju mokraću da se to u stvari neko dosetio na snimanju, a da ga uopšte nije bilo u scenariju. Scenario je bio dosta ozbiljno napisan, a zahvaljujući glumcima je postao privlačniji.
Da li je za tebe novac presudan kada biraš ulogu?
– Pa jeste. Neću da lažem. Ali, radim i filmove koje prosto ne možeš da odbiješ, jer je dobra uloga i nešto te privlači da pristaneš maltene i za džabe da igraš.
Pa jesi li nekad igrao za džabe?
– Nisam.
Koja te je uloga toliko privlačila da ti novac i nije bio toliko bitan?
– Ne znam. Snimio sam pedesetak filmova. Nemam nijedan primer da dam da sam igrao, a da sam bio plaćen bedno.
U drugom delu velike životne ispovesti Srđana Žike Todorovića čitajte njegovo upoznavanje i ljubavnu priču sa suprugom Anom, Žikinom odnosu s majkom, ali i o tragediji koja ga je obeležila za ceo život – gubitku deteta…
Drugi deo životne ispovesti Srđana Žike Todorovića čitajte sutra na portalu Nova.rs.
***ZABRANJENO JE PREUZIMANJE DELOVA OVOG TEKSTA I INTERVJUA BEZ DOZVOLE AUTORA.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare