Ispovest Vlaste Velisavljevića: Kako sam živeo pod Nemcima

Glumac Vlasta Velisavljević maltene godinu dana ne izlazi iz kuće kako bi se sačuvao od koronavirusa. Glumac, koji ove godine puni 95 godina, situaciju sa pandemijom je uporedio sa crnim četrdesetim godinama, kada je bišva Jugoslavija pristupila Trojnom paktu i Beograd doživeo udar od strane nemačke avijacije. U razgovoru za Nova.rs Velisavljević se prisetio života pod nemačkom okupacijom i detalja koje i danas trpi kao posledice rata."Sedim i razmišljam kako je nekada bilo. Kada smo imali policijski čas tokom vanrednog stanja zbog koronavirusa bilo je slično kao za vreme Nemaca. To je duga i teška priča. Imao sam petnaestak godina. Bilo je loše. Ne znam ni odakle bih krenuo razgovor", započeo je Vlasta svoju priču dramatičnim uvodom.

"Dolaskom Nemaca u Beograd prestalo je sve da funkcioniše u izvesnoj meri. Oni su odmah aktivirali sve što su oni hteli - od školstva pa na dalje. Izdali su odmah naredbe narodu, ali i Draži Mihailoviću i Titu. Ucenili su i jednog i drugog, a onda izlepili njihove slike po Beogradu. Bio je policijski čas. Nije se mnogo razlikovao od ovog koronskog. Za neke je dobro došao, ljudi su se vratili u svoje domove bez mogućnosti da izađu, šetaju, idu po kafanama... Bila je zabrana kretanja", govori Vlasta i priseća se prvih ratnih zločina.

"Prvih dana, Nemci su obesili jadne ljude kod Igumanove palate na Terazijama. Valjda da zaplaše građane. Ljudi su visili, dok su drugi sedeli u hotelu 'Moskva' i ispijali piće. Čim su videli da ta vrsta zastrašivanja ne važi za Srbe, onda su ih skinuli sa kanapa. Nisu birali da li su komunisti, ovo ili ono. Događali su se zločini neviđenih razmera. To stoji tamo na ćošku palate - crni stub sa crnim slovima. Nažalost, ni danas im nismo napravili dostojan spomenik tu u znak sećanja na te obešene seljake. Ne možeš da znaš o čemu se radi. Ni ko je tu, ni zašto", priseća se Vlasta.Velisavljević ističe da se on pridržavao svih pravila Nemaca da bi sačuvao glavu. Kad naiđe kolona niz ulicu, kako kaže, dovoljno je da ga vojnik samo pogleda da pretrne od straha.

"Strahovali smo za život. Prvo, Nemci su opasno izgledali. Kad naiđe kolona, kosti vas zabole od straha. Nije bilo potrebe da vas nešto plaše. Onaj njihov jeziv pogled je prestrašan. Neopisivo je. Međutim, bilo je i pitomih vojnika koji su nasred ulice svirali harmonike, ili brijali brkove. Strašno je bilo gledati kolonu srpskih zarobljenika koje su transportovali vozom u zarobljeništvo. Bilo je tu dosta streljanja, ubijanja i brojnih zločina. Daleko bilo! Ja se nisam plašio ropstva. Znate zašto? Nemci su izdali naredbe koje su upozoravale šta će raditi. Ako biste se vi protivili, onda bi bilo svačega, tako da smo se moja porodica i ja svega pridržavali", govori glumac.

Vlasta ističe da duboko žali stradale Jevreje tokom rata, jer su bili njegovi dobri prijatelji."Ubrzo je bila hajka na Jevreje, i to je ono što me je najviše dirnulo. To je jedini nemački potez koji me je dovodio do očaja. Stanovao sam na Dorćolu u jednom jevrejskom kraju. Imao sam svoje školske drugove. U mom dvorištu je bilo njih jedanaestoro Jevreja. A dvorište kô dvorište - jedna česma i drveni WC. Od rata idem stalno na jevrejsko groblje, vezan sam za njih. Od osnovne škole sam s njima. Saosećam se u toj patnji njihovoj. Sve logore sam obišao i odao sećanje na njih", kaže Vlasta i dodaje da su oslobođenje Beograda dugo slavili."To je već druga priča. To je period koji smo skupo platili", završava glumac.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.