Petar i Zorka Karađorđević bili su najkontroverzniji par

Dok se oko 2000 zvanica naguravalo pokušavajući da nađe svoje mesto u omalenom parku ispred Cetinjskog dvora, na nekoliko evropskih dvorova bilo je više nego živahno. Političke implikacije novonastale bračne zajednice neke su zabrinule, neke obradovale, ali je malo ko od onih koji su imali interese na Balkanu, bio ravnodušan.Petar Karađorđević je, nakon svrgavanja svog oca Aleksandra sa prestola, lutao od jedne do druge evropske države, pokušavajući da nađe, kako sponzore, tako i političku podršku za svoje vladarske ambicije. Mladu Zorku je navodno upoznao u Parizu, gde su se našli slučajno, preko zajedničkih prijatelja, mada je realnija verzija u kojoj je brak bio brižljivo ugovoren politički potez.Odnosi Srbije i Crne Gore od dolaska na vlast knjaza Nikole bili su promenljive prirode. Kako su skoro istovremeno došli na vlast, knez Mihailo i knjaz Nikola su otpočeli i pregovore o zajedničkom delovanju na nekim poljima, prevashodno oslobodilačke prirode.Knjaz Nikola u svojim memoarima piše kako je, nekoliko meseci nakon što je došao na presto, knez Mihailo u Crnu Goru uputio svog čoveka od poverenja – Vuka Karadžića, da prenese poruke prijateljstva, predloge o nastavku finansijske pomoći Srbije i planove za oslobođenje od Turaka. Međutim, nije naišao na potpuno razumevanje, jer su ideje o oslobodilačkoj borbi, a umnogome i o onome što će se nakon toga desiti, bile znatno drugačije na Cetinju i u Beogradu.To neslaganje je imalo i jednu širu dimenziju – dok je Crna Gora bila najozbiljniji eksponent ruske politike na Balkanu, uz ključnu rusku finansijsku pomoć, Srbija se, pod Obrenovićima, u svojoj borbi za slobodu najviše oslanjala na Austrougarsku. Tako su velike sile počele još jedan obračun preko malih balkanskih država.Brak o kome je pričala EvropaPetrograd je gledao blagonaklono na novonastali brak Petra Karađorđevića i Zorke Petrović. Ruski car Aleksandar III je bio kum mladencima, darovi koje je poslao na Cetinje bili su impresivni, a u trojstvu bratskih dinastija, udruživanje dve koje su imale njegovu podršku moglo je Rusima samo da ide u prilog.Noviji crnogorski istoričari iznose i tvrdnje da je inicijalna ideja o bračnoj vezi Karađorđevića i Petrovića potekla iz Petrograda, sa ciljem da se na taj način ukloni prozapadna dinastija Obrenovića sa srpskog prestola, mada te tvrdnje treba uzeti sa rezervom. Osnovna borba Rusije na ovim prostorima bila je borba protiv turskog, a posle i austrijskog uticaja, a brak Petra i Zorke, ako je i bio deo te borbe, bio je samo jedan potez u velikoj partiji.Koliko god da im je išao na ruku taj događaj, nije prošao preterano zapaženo u tadašnjim ruskim novinama, a iz prepiski ruskog konzula možemo videti da im je bilo bitno da ovaj događaj, pa i neku vrstu ruskog pokroviteljstva za njega, Beč i Beograd ne shvate kao najavu otvorenih sukoba.U Beču je bilo dosta življe. Austrijska štampa je naširoko pisala o venčanju, koje je tih dana bila glavna tema. Najveći deo tadašnjih listova je na novonastali brak između crnogorske princeze i Karađorđevog unuka, gledao kao na stvar uperenu protiv Austrije, ili barem njihovog saveznika – Srbije.

Međutim, postojale su u Austrougarskoj i brojne srpske novine koje su bile opoziciono nastrojene prema Obrenovićima, te su brak videli kao pojavu koja će da ugrozi i sam presto u Beogradu, a Srbiju “vrati na staze Karađorđa”.Na bečkom dvoru nisu mnogo hajali za spajanje dve dinastije. Knjazu Nikoli su u nizu depeša stavili do znanja da ga smatraju odgovornim za ponašanje Petra Karađorđevića, a svadbu su shvatili kao odgovor Rusije na preuzimanje njihovog važnog saveznika na Balkanu. Uputa predstavnicima Austrije je bila da na svadbi potpuno ignorišu Petra Karađorđevića i njegovu familiju, a tako je postupio i sam austrijski car u telegrafskoj čestitki, uputivši svoje lepe želje isključivo porodici Petrović.A u Beogradu…Očekivano, najviše bure diglo se u Beogradu. Na dvoru tadašnjeg kralja Milana Obrenovića, na svadbu između pretendenta na presto i pripadnice bratske dinastije, gledalo se kao na izdaju. Kao posebno uvredljiv detalj kralj Milan je doživeo to što je on sam pozvan da kumuje mladencima.Izaslanik koga je knjaz Nikola poslao da ubedi kralja MIlana da prihvati kumstvo, Čedomir MIjatović, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, rekao mu je za Nikolin plan da pomiri zavađene srpske dinastije, a da bi se kralj Milan, kao kum, mogao staviti na čelo tog izmirenja. Tu je bio i deo u kome se Nikola zaklinjao da će mu, sada kada mu je Karađorđević bliži, izbiti iz glave svaku pomisao na srpski tron. Pitanje je samo u koju od ove dve tvrdnje je kralj Milan manje verovao."Ma kakva, dakle, da je želja kraljeva da se bratski odazove vašim predlozima, u ovome slučaju i razlozi morala i ustavne obaveze tome na put staju", pisalo je u pismu kojim je kralj Milan odbio kumstvo.Istoričari se slažu da je pod ustavnim obavezama mislio na neutemeljenost Karađorđevićevih pretenzija na presto, dok većina smatra da se “razlozi morala” odnose na sumnjivu ulogu koju su u atentatu na Mihaila Obrenovića imali pripadnici dinastije Karađorđević.Mladenci su, nakon slavlja na Cetinju, otišli na venčani put u Pariz, zvanično da bi se nevesta upoznala sa ostatkom mladoženjine porodice. Tadašnja srpska štampa je ovaj put tumačila kao otpočinjanje pregrupisavanja za novi pokušaj Karađorđevića da dođu do srpskog prestola.Verovatno je i jedno i drugo istina, ali Petar ipak nije dobio pomoć na koju je računao. Ni ruski ni crnogorski vladari nisu pomogli, barem ne u potrebnoj meri, Petru da se domogne prestola, što je istinski frustriralo pretendenta.Po dostupnim izvorima, kneginja Zorka se prilično uplitala u državne poslove, a bila je verna ideji ujedinjenja dve bratske države, naravno, pod krunom njenog muža. Postala je i jedna od zagovornica, tada još kontroverzne ideje o ujedinjenju svih južnih Slovena.Međutim, žena čiji je otac bio kralj Crne Gore, muž kralj Srbije, a sin kralj Jugoslavije, umrla je prerano, tokom porođaja, u 25. godini. Sahranjena je na Cetinju 16. marta, 1890. godine, a njene mošti su, nakon Prvog svetskog rata, prenesene na Oplenac, u zadužbinu kralja Petra Karađorđevića.Nakon Zorkine smrti, odnos između zeta i tasta, iako nikad sjajan, postao je jako loš. Više nije bilo mnogo razloga za Petra da ostaje na Cetinju. Nekoliko godina je sačekao da mu sinovi završe osnovnu školu, a potom se, zajedno sa njima, iselio iz vile koju je u međuvremenu napravio, prodavši  je samom knjazu Nikoli.U svojim namerama nije odustao i celog života je vodio borbu za presto koji je mislio da mu pripada. Dvadeset godina nakon pomenutog venčanja, 1903. godine, nakon majskog prevrata, Petar Karađorđević, Karađorđev unuk i crnogorski zet, postao je kralj Srbije.https://www.youtube.com/watch?v=Dd-hnl9VQDE&t=6s

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.