Hadži Nenad Maričić: Nekada smo bar u bolesti bili složni

Glumac Hadži Nenad Maričić u seriji "Aleksandar od Jugoslavije" tumači lik generala Dušana Trifunovića. Pored toga kako se spremao za ovu ulogu, sa glumcem smo razgovarali i o pozorišnim predstavama koje je igrao van granica naše zemlje, životu pozorišta posle korone, sinhronizaciji.Objasnio je zbog čega je bio ljut na vlast kada je korona počela, a takođe nam je i otkrio koji savet daje svojim studentima, kada je u pitanju bavljenje glumom u Srbiji.U seriji "Aleksandar od Jugoslavije" igrate Dušana Trifunovića. Možete li nam reći nešto više o vašoj ulozi?- Dušan Trifunović je u seriji, zajedno sa Jevremom, koga igra izuzetni Miki Krstović, do poslednjeg trenutka uz kralja Aleksandra. Ova dva ordonansa staraju se o njegovoj bezbednosti, zdravlju, ali i učestvuju u nekim važnim pitanjima koja se tiču budućnosti velike kraljevine. Jednim delom to se poklapa sa životom te veoma zanimljive istorijske ličnosti, generala Dušana Trifunovića koji je ostavio veliki trag kao vojni strateg u balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu, a kasnije kao ministar vojni i načelnik vojnoobaveštajne službe.

Da li ste se na neki poseban način spremali za ovu ulogu?- Osećao sam veliku odgovornost prema tom zadatku, pa sam pre snimanja pročitao mnogo o njegovom životu, pronašao njegove sjajne dokumente iz vremena kada je kao vojni ministar, ukazivao na opasnost koja vreba iz Italije, i koja će upravo Aleksandru Karađorđeviću doći glave. Pored toga, pregledao sam veliki broj dokumentarnih snimaka iz perioda o kojem serija govori.

Koliko ste zadovoljni kako je ispao ceo Šotrin projekat, s obzirom na epidemiološku situaciju koja vas je zadesila prilikom snimanja serije?- Nesumnjivo da je ovo veliko Šotrino delo pravi podvig svih učesnika. Ogroman broj glumaca i statista baš u tom periodu epidemije, bili su veliki izazov za produkciju. Uspeli smo tog leta da pokažemo odgovornost i spremnost da tu priču konačno ispričamo. Svi smo bili svesni koliko je ona značajna za sve narode Balkana. Onaj koji je bio pobednik u balkanskim i Prvom svetskom ratu, nepravedno je zaboravljen. Aleksandar Karađorđević danas nema ni ulicu u Beogradu. Narodi poput Francuza, Rusa, Engleza ne bi dozvolili da se jedna takva ličnost iz njihove istorije zaboravi. Nama svima je učinjena velika nepravda. Došlo je vreme da se ona ispravi.

Šta mislite, kako će publika prihvatiti "Aleksandra od Jugoslavije", s obzirom na to da je ovo jedna do sada neobrađivana tema, odnosno neka druga strana priče?- Govorili smo na setu, još tokom snimanja, kako će biti veoma različitih kritika na račun serije. Mnogi su skloni da preuzimaju uloge generala nakon bitke, kao što kaže naša stara izreka. Suditi je lako, ali biti u koži naših pradedova, kao i samog regenta u ono vreme, bilo je veoma teško.

Kako se osećate sada kada smo već godinu dana pod raznim merama i sankcijama izazvanim koronom? Da li osećate neku vrstu besa, ili pak tuge, ako uzmemo u obzir to da ste pre nešto manje od godinu dana bili jako izrevoltirani kada je jedna umetnička porodica bila izbačena na ulicu jer nije imala novca da plati kiriju?- Pre svega osećam zabrinutost zbog činjenice da mnogi još uvek ne razumeju koliko je ozbiljna situacija u kojoj se nalazimo. Svako opuštanje nam se obilo o glavu. Mnogi moji prijatelji lekari, koji su već godinu dana u crvenim zonama spašavajući živote obolelih, iscrpljeni su i samo nas mole da budemo solidarni i odgovorni. Obično smo u teškim situacijama bivali složni. Nažalost, sada smo veoma podeljeni u svakom pogledu, i to me veoma brine.Mnoge vaše kolege koje bi kritikovale vlast, našle bi se na udaru negativnih komentara, ili pak pretnji. Da li ste i vi imali sličih iskustava kada je u pitanju već spomenuti događaj iz aprila prošle godine, kada ste u vašem tvitu napisali "vi niste država i niste ova zemlja, vi ste sramota i vi ste vrh dna"?- Moram priznati da sam tada uglavnom dobijao poruke podrške, jer je mnogim kolegama karantin ugrozio egzistenciju, a Vlada je u prvom paketu pomoći zaboravila na kulturu. Srećom, ta greška je brzo ispravljena. Negativni komentari su me pratili naravno, kada sam obilazio gradove po Srbiji na protestima, ali kada se borite za istinu, morate prihvatiti i takve reakcije neistomišljenika. Važno je u tim trenucima sačuvati mir i insistirati na kulturi političkog govora.To nam je preko potrebno, i to što pre.

Stalni ste član Narodnog pozorišta i imate toliko odigranih predstava iza sebe. Kao iskusnom pozorišnom glumcu, kako vam deluje život pozorišta trenutno i kako ga vidite kada sve ovo bude prošlo?- Pozorište je deo kulture sveta već preko dve i po hiljade godina, i neće se zaustaviti ovom pandemijom. Ne verujem da će se promeniti nešto nakon svega ovoga. Bićemo samo bogatiji za jedno iskustvo. Posle takvih perioda u istoriji, teatar i umetnost uopšte doživljavali su preporod. Biće ponovo tako.

Možete li nam otkriti kako ste se osećali kada ste u maju 2012. godine igrali u predstavi "Henri VI", u londonskom Glob teatru? Da li se njihova pozorišna kultura razlikuje na neki način od naše?- Na premijeri "Henrija VI" u Londonu, bilo je različitog sveta. Mnogi naši, ali i poštovaoci teatra sa raznih delova planete, došli su da gledaju našu predstavu. Tada smo svi bili deo vremenske mašine koja se zove Glob teatar, i pod vedrim nebom vratili smo se u doba renesansnog Londona. Nisu, dakle, bili uobičajeni pozorišni uslovi. Nekako je sve delovalo kao san. Da, baš tako mi je to ostalo u sećanju. Slično iskustvo sam doživeo igrajući pred dvanaest hiljada ljudi na premijeri u Epidaurusu pre tri godine, u predstavi "Pluto" Nikite Milivojevića. Nesumnjivo su to dva najznačajnija trenutka u mojoj pozorišnoj karijeri.

Imali ste premijeru predstave "Berači snova" u kojoj ste igrali Zdravka Kuburovića, čoveka koji uzgojem malina pokušava da zaradi novac. Da li vam je bilo lako da "uđete" u lik, jer ste završili osnovnu i srednju školu u Ivanjici - gradu koji se nalazi u delu Srbije poznatom po uzgoju malina?- Naprotiv, ova uloga bila je za mene veoma teška, iako je proces tekao zaista u pravoj pozorišnoj i prijateljskoj atmosferi, zahvaljujući reditelju Božidaru Đuroviću. Igrati Zdravka, skromnog čoveka koji samo želi da živi pošteno od svog rada, bio je ozbiljan izazov. Znao sam da publika na sceni mora da vidi nekog u kome će prepoznati svoje bližnje. Taj lik je simbol svih naših ljudi koji sanjaju da će jednog dana moći da zarade dovoljno da ne strepe od sutrašnjeg dana. Trebalo je imati stomak za ovu ulogu. Publika je to osetila, razumela, i to mi je najveća nagrada.

Pored pozorišta i snimanja, bavite se i sinhronizacijom. Pozajmili ste glas liku iz animiranog filma "Duša". Kakva su vam iskustva kada je sinhronizacija u pitanju? Da li je lakše glumiti ispred publike ili ispred mikrofona?- Posebna igra se dešava na sinhronizacijama, pred mikrofonom. Veoma me raduje taj posao, a film "Duša" me čini ponosnim. Ne krijem radost što sam bio deo Diznijevog velikog tima. Ovaj film osvaja nagrade, ali i srca publike. Jedva čekam da vodim sinove u bioskop.Koje savete najčešće dajete svojim studentima kada je u pitanju gluma i bavljenje glumom u Srbiji?- Čeka ih mnogo neizvesnosti, i na to moraju da budu spremni. Ono što me ipak najviše raduje je kada vidim da su nakon akademije postali drugačiji, bolji ljudi. Upravo to i jeste svrha umetnosti. Da stvara oko nas i u nama neki bolji svet.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.