0
Gomila kutija ispunjenih vrećama za leševe nedavno je dočekala posetioce sedišta ukrajinskog ženskog veteranskog pokreta, najveće organizacije koja okuplja žene vojnike u Ukrajini, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Prazne vreće bile su spremne za otpremu u Bahmut, grad u regionu Donjeck u kojem mesecima besne smrtonosne borbe, rekla je Olena Harčenko, službenica zadužena za raspoređivanje žena vojnika.
„To je ono što radimo skoro svaki dan“, dodala je.
„Osnovali smo naš pokret da branimo prava žena vojnika i veteranki“, rekla je Katerina Prijmak, zamenica šefa organizacije, „ali nas je invazija Rusije primorala da se fokusiramo na maksimalno efikasnu podršku vojsci“.
Dugačak hodnik koji prolazi kroz štab vodi do nekoliko skladišta sa vojnim i humanitarnim potrepštinama, radionice za proizvodnju dronova, prostorije za pletenje zaštitnih mreža i velike šivaće mašine u kojoj volonteri dizajniraju vojne uniforme za žene, prenosi Radio Slobodna Evropa.
Gotovo sve to ide vojsci, prvenstveno ženskom osoblju, rekla je Harčenko.
Sa oko 50.000 vojnikinja – uključujući oko 5.000 na prvim linijama fronta, prema rečima zamenice ministra odbrane Hane Maliar – ukrajinska vojska je jedna s najviše žena u oružanim snagama u Evropi.
‘Posao zvan odbrana domovine’
Više od 600 kilometara istočno od Kijeva, u selu Jatskivka u region Donjeck – delu Donbasa – poručnica Ljubova Plaksjukov se spremala za još jednu bitku.
Plaksjukova, prva žena na čelu artiljerijske jedinice ukrajinske vojske, bori se u ratu od jutra 24. februara, kada se njena jedinica našla pod, kako je opisala, „neprekidnim totalnim granatiranjem“ sa ruske strane u prvim satima pune invazije.
Tokom pauze od rada na papirologiji za pripremu povratka svojoj artijerijskoj jedinici na liniji fronta, Plaksjukova je za RSE rekla da je situacija oko Kremine, ključnog logističkog čvorišta koje su Ukrajinci pokušavali ponovno zauzeti od početka svoje uspešne kontraofanzive u susednom region Harkiv „pod kontrolom, ali prilično teška.“
„Teško se boriti protiv protivnika koji je brojčano i po naoružanju nadmoćniji i nije ga briga na šta puca“, rekla je u telefonskom razgovoru.
Plaksjukova, koja je ove jeseni učestvovala u oslobađanju Lajmana, ključnog železničkog čvorišta regiona Donjeck i drugih naselja, sada je odgovorna za artiljerijsko izviđanje.
„Šaljemo ptičice koje lete malo dalje nego što možemo videti, tražimo one kojima treba mali poklon, uništavamo neprijatelje“, kroz smeh je opisala svoj svakodnevni rad s dronovima i artiljerijom.
Plaksjukova je bila u svojim 20-im kada je pre više od sedam godina napustila karijeru profesorke istorije, nakon što je škola u kojoj je radila zatvorena, i odlučila je da ostvari svoj „san“ pridruživanja vojsci.
„Postoji posao koji se zove odbrana domovine, a to je ono što ja sada radim“, rekla je.
Plaksjukova je jedna od samo dve žene u njenoj jedinici. Njen pol „ne igra ulogu“, rekla je, dodavši da je njeni muški podređeni „u potpunosti poštuju“ zbog njenog profesionalizma.
„Tu sam gde jesam jer sam tome težila“, rekla je.
‘Život me nije pripremio za to’
Više od 1.100 kilometara zapadno, u gradu Ustluh na ukrajinskoj granici s Poljskom, 26-godišnja graničarka Alina Panina obavlja carinske provere uz pomoć psa tragača.
Panina je oduvek bila zainteresovana za rad s psima i od detinjstva je željela karijeru u uniformi, rekla je za RSE, ali za razliku od Plaksjukove, nikada nije očekivala da će se naći u epicentru rata. „Život me nije pripremio za ono što se desilo“, rekla je.
Kada je Rusija pokrenula invaziju punih razmjera u februaru, ona je bila u Mariupolju, gradu na Azovskom moru u Donbasu koji je dugo bio meta Rusije. Radila je u luci proveravajući teret zbog krijumčarenja.
Ubrzo nakon što su prvi ruski projektili pogodili Mariupolj, dobila je naređenje da se pridruži snagama u odbrani manje gradske čeličane, poznate kao Azovmaš, a zatim je prešla na opkoljenu čeličanu Azovstal. Dok su ruske trupe uništavale poslednje uporište ukrajinskog otpora, ona je podržavala ukrajinske borce, kuvala im i zajedno s drugim ženama brinula o ranjenim.
„Rekli su da im je pogled na nas dao nadu“, prisetila se.
Sredinom maja Panina je bila među stotinama ukrajinskih vojnika koji su se predali neizvesnoj sudbini nakon višesedmičnog skrivanja u bunkerima i tunelima u Azovstalu. Zatim je četiri i po meseca držana u zatočeništvu u ozloglašenom zatvoru Olenivka u Donjecku pod ruskom kontrolom, gde je desetine zarobljenika ubijeno u smrtonosnom napadu u julu.
Tamo je živela u „neljudskim“ uslovima s još 28 žena u ćeliji predviđenoj za četvero. Ali najteže je bilo „biti odsečen od spoljnjeg sveta“, rekla je.
Panina je puštena s više od 100 Ukrajinki u velikoj razmjeni zatvorenika u oktobru. Nakon mnogo dana putovanja zavezanih očiju kroz rusku teritoriju i Krim vratila se kući. Njen muž, takođe vojnik, s kojim je živela u Mariupolju, još u uvek je u ruskom zarobljeništvu.
„Postala sam čvršća i jača nego što sam ikad mislila da je moguće“, rekla je Panina, „ali naučila sam da i muškarci plaču kad gledaju svoje drugove kako umiru svaki dan.“
Nakon kratkog odmora i rehabilitacije, kako je rekla, odlučila je da se vrati u vojnu službu kako bi učinila „sve što mogu do pobede“.
Bolan Put
Natrag u sedište Ukrajinskog ženskog veteranskog pokreta u Kijevu, dvoje vojnika – muškarac i žena s nadimkom Monk i Bambi – doputovali su iz ratne zone da pokupe zalihe.
Između ostalog, primili su novogodišnje darove za vojnikinje koje je donirala partnerska organizacija – artikle koji su uključivali lekove protiv bolova, lijekove, kreme za ozebline, vlažne maramice, kondome i zavoje. Harčenko je svakoj torbi dodala ručno pletenu lutku vojnika.
„Ukrajina napreduje superbrzim tempom. Dokazali smo da možemo izdržati rusku invaziju, ali sve to nije dovoljno da osiguramo našu skoru pobedu“, rekla je Prijmakova, sedeći u naslonjaču usred užurbane kancelarije.
Sada kao menadžerka u organizaciji s nekih 500 članova, Prijmakova je imala 21 godinu kada je Rusija podstakla napetosti koje su pokrenule rat u Donbasu 2014., nakon protesta na Euromajdanu koji su zbacili s vlasti predsednika Viktora Janukoviča, naklonjenog Moskvi.
Tada se prijavila u dobrovoljački sanitetski bataljon i provela 11 meseci služeći kao bolničarka na prvoj liniji fronta.
„Dob i pol ne igraju nikakvu ulogu u motivaciji za borbu“, rekla je. „Nakon Euromajdana moji prijatelji su snažno smatrali da ćemo, ako se ne borimo, izgubiti pravo na slobodu savesti, na samoidentifikaciju i na oblikovanje mesta u kojem živimo.“
Međutim, stvarnost je bila takva da je, kada je izbio rat u Donbasu, ukrajinska vojska, koju su progonili korupcija, nedostatak osnovnih potrepština i mnogi drugi problemi, često bila otvoreno neprijateljski raspoložena prema ženama, rekla je.
„Stalno smo slušali fraze poput: ‘Rat nije mesto za žene’, ‘Bolje ostani kod kuće s decom’ ili ‘Kad žena umre, svačiji moral je izgubljen’ sve vreme“, prisetila se.
Do 2018. ukrajinsko zakonodavstvo nije dopuštalo raspoređivanje žena na borbene položaje, rekla je sociološkinja Ana Kvit, koja od 2015. istražuje ukrajinske vojnikinje zajedno s koleginicama iz zagovaračkog projekta Nevidljivi bataljon.
Kao rezultat toga, rekla je za RSE, volonterke su angažovane kao kuharice, čistačice ili u računovodsrvu, čak i ako su učestvovale u neprijateljstvima kao snajperistkinje, bacale granate, bile izviđanju ili u artiljeriji.
Ova zakonska diskriminacija, rekla je Kvit, lišila je većinu žena koje su služile u ratu u Donbasu pristupa socijalnim ili vojnim beneficijama, vojnim nagradama i mogućnostima karijere u oružanim snagama.
Sada, kada je zakonska diskriminacija nestala uglavnom zbog zagovaranja i pritiska civilnog društva, brojni problemi ostaju, dok se novi pojavljuju.
Činjenica da je ukrajinska vojska počela izdavati uniforme za žene nakon gotovo devet godina rata je „znak napretka“, ali takođe pokazuje da „čak ni osnovna infrastruktura nije pripremljena za žene“, rekla je Kvit.
Prijmakova, koja je provela dve sedmice kao bolničarka tokom ukrajinske kontraofanzive u regionu Herson, rekla je da su ukrajinske vojnikinje dospele u centar pažnje nakon „godina nevidljivosti“, ali „intenzitet ratovanja jača arhaične iskonske instinkte, a to utiče na ženska prava.“
„Rat je teško vreme za kritiku, ali sve je više toga što treba kritikovati dok se (stvari) zahuktavaju“, rekla je.
PROČITAIJTE JOŠ:
‘Sva ova tortura’
Prema rečima Kvitove, uprkos postepenim promenama statusa žena u vojsci, seksualno uznemiravanje nije dobro definisano u ukrajinskom zakonu, još uvek ne postoje relevantne procedure za suočavanje s tim u vojsci, no i dalje se nedovoljno prijavljuje.
Oksana Hrihorjeva, savetnica za rodna pitanja komandanta Kopnenih snaga ukrajinske vojske, rekla je za RSE da je od početka ruske invazije punih razmera primila izveštaje o samo dva slučaja uznemiravanja ili rodne diskriminacije. Tvrdi da je to ipak tačan odraz stvarnosti.
„Nema uznemiravanja na prvoj liniji fronta“, rekla je, dodavši da „žene u vojsci teraju muškarce da otkriju bolje sebe“.
Većina njenih napora, rekla je Hrihorjeva, povezana je s rešavanjem posljedica ruskog seksualnog nasilja u područjima koja je ponovno zauzela Ukrajina, rehabilitacijom vojnika s posttraumatskim stresnim poremećajem, uključujući one koji su bili ruski zarobljenici, i podrškom porodicama vojnika poginulih u ratu.
„Uverenje da vojska nije mesto za žene je relikt sovjetskog mentaliteta“, rekla je Hrihorjeva, dodajući da su žene „veliki resurs za sve nivoe vojske“.
Ali Prijmakova smatra da nije bilo Ukrajinki koje su se „borile za svoja prava kao što su se borile za svoju zemlju“, ukrajinska vojska bi imala mnogo manje žena i ne bi bila ono što je danas.
„Možda trebamo proći kroz svu ovu torturu da bismo se nastavili razvijati kao društvo“, rekla je. „U suprotnom, prestaćemo postojati kao narod i država.“
BONUS VIDEO: Rusi raketirali Kijev u novogodišnjoj noći – pogođen hotel u centru grada
