Zašto je zakazala iranska odbrana i ko je sve ostavio Teheran na cedilu

Piše Mijat Kostić, Novi treći put

Stealth tehnologija i rušenje iluzije o "neprobojnom štitu"

Američki bombarderi B-2 Spirit, poznati po svojoj stealth tehnologiji, uspeli su da uđu duboko u iranski vazdušni prostor bez da budu detektovani. Istovremeno, izraelske bespilotne letelice, uz podršku elektronskog ratovanja, ometale su i neutralisale ključne radarske tačke i komunikacione čvorove. Iran je tvrdio da poseduje složeni višeslojni sistem protivvazdušne odbrane koji uključuje ruske S-300, kineske radare JY-27, kao i domaće sisteme Bavar-373 i Khordad-15. Međutim, u praksi je sistem bio disfunkcionalan: različite platforme nisu bile međusobno integrisane, komunicirale su sporadično ili uopšte nisu bile povezane u realnom vremenu. Na taj način, umesto koordinisanog odgovora, Iran je imao niz izolovanih i nepovezanih tačaka koje su napadači brzo i sistematski eliminisali.

Negah platforma: Neuspeo pokušaj integracije

Jedan od pokušaja da se raznovrsna odbrambena tehnologija objedini bila je komandna platforma Negah, varijacija kineskog JY-10 sistem domaće proizvodnje. Cilj ove platforme bio je da objedini podatke iz različitih senzorskih i borbenih sistema i omogući sinhronizovanu odbranu. Ipak, tokom napada sistem je potpuno zakazao. U prvih 24 sata, više od 200 radarskih i komunikacionih jedinica bilo je uništeno ili ometeno. Ključni razlog nije bio samo u efikasnosti izraelsko-američkog napada, već i u tehničkoj nekompatibilnosti — ruski, kineski i severnokorejski sistemi nisu uspevali da se povežu na jedinstveni digitalni interfejs Negah platforme. Uz to, Iran nije raspolagao sofisticiranim data-linkovima za prenos informacija u realnom vremenu, pa su čak i funkcionalni sistemi radili u izolaciji i bez sinhronizacije. U praksi, čak i kada bi radar identifikovao metu, raketni sistem nije mogao da je pogodi — jer nije dobijao potrebne podatke.

Dronovi: izvozna tehnologija bez vojne vrednosti

Iran je godinama ulagao u razvoj bespilotnih letelica, naročito modela Shahed koji su čak izvezeni i u Rusiju i masovno su se koristili u ratu u Ukrajini. Iranska letelica bazirana je na kineskom modelu Rainbow 4 (CH-4), jednom od najuspešnijih kineskih izvoznih proizvoda. Međuzim, zbog međunarodnih sankcija, Kina nije isporučivala kompletne letelice, već je Iran dobijao delove uz tehnička uputstva za sklapanje. Pored toga, dronovi su koristili demilitarizovane civilne čipove i module koji su formalno bili legalni za izvoz, ali su ujedno bili i ograničeni u dometu, pouzdanosti i otpornosti na elektronska ometanja.

Na terenu, to je dovelo do katastrofalnih posledica. Prvo, sistemi za zaštitu od ometanja (jamming) bili su lošeg kvaliteta, pa su izraelski elektromagnetni napadi brzo onesposobili komunikaciju sa komandnim centrom. Drugo, zbog toga što su komponente dronova bile različitog datuma proizvodnje i serija, mnogi dronovi nisu ni mogli da polete, a oni koji su poleteli nisu bili u stanju da prime ni osnovne komande. Zbog ovih manjkavosti, nisu postojali uslovi za koordinisane napade — dronovi su delovali kao pojedinačne jedinice bez međusobne komunikacije. Flote od stotina dronova delovale su nesinhronizovano i besciljno. Od 400 dronova lansiranih prema izraelskoj teritoriji, više od 80% je bilo presretnuto pre nego što je ušlo u izraelski vazdušni prostor.

Crno tržište i američka tehnologija

Poseban problem predstavljala je činjenica da je veliki deo kritičnih komponenti, poput kristalnih oscilatora za sinhronizaciju leta i modula za navođenje, u Iran stigao ilegalnim kanalima — švercovan iz Sjedinjenih Američkih Država preko kineskih posrednika i trgovaca na crnom tržištu. Ove komponente, poznate kao "dual-use" tehnologije zbog svoje mogućnosti da se koriste i u civilne i u vojne svrhe, bile su predmet brojnih međunarodnih restrikcija. Američke vlasti su nakon napada objavile poternicu za četiri kineska državljanina, optužena da su učestvovala u višegodišnjoj šemi nelegalnog izvoza sofisticiranih uređaja — uključujući kristalne oscilatore neophodne za preciznu vremensku sinhronizaciju navigacionih sistema, kao i napredne module za navođenje balističkih i krstarećih raketa.

Ove komponente su u Iran stizale bez odgovarajuće tehničke dokumentacije, često razdvojene od originalnog softvera i nekompatibilne sa postojećim iranskim komandnim sistemima. Iranski inženjeri su pokušavali da ih integrišu u domaće rakete i dronove improvizacijom i spajanjem sa starim sovjetskim ili kineskim sistemima, što je dovelo do velikih neusaglašenosti u radu. U nekim slučajevima, rakete su promašivale ciljeve za desetine kilometara, a u drugim su padale odmah nakon lansiranja zbog neuspešnog inicijalizovanja navigacije.

Uz to, dodatni problemi su nastali zbog slabog kvaliteta goriva i pogrešne kombinacije delova iz različitih serija i modela — neki raketni sistemi sadržavali su segmente iz sovjetskih zaliha iz 1980-ih, dok su drugi imali moderne američke mikroprocesore dobijene krijumčarenjem. Ovakva inženjerska "krpljenja" dovela su do hroničnog pada efikasnosti: samo oko 10% raketa lansiranih prema izraelskim ciljevima uspelo je da pogodi zadatu metu. Većinu su presreli sofisticirani izraelski protivraketni sistemi kao što su „Iron Dome“ za kratki i srednji domet, i „Arrow 3“ za balističke pretnje velikog dometa. Kombinacija lošeg navođenja, slabe aerodinamike i sporog odziva omogućila je izraelskoj odbrani da reaguje gotovo bez greške.

Iluzija savezništva

U godinama koje su prethodile napadu, Iran je ulagao ogroman diplomatski i ekonomski kapital u izgradnju strateških odnosa sa Rusijom i Kinom. Ove dve sile, često viđene kao protivteža američkoj dominaciji, predstavljane su u iranskoj javnosti kao pouzdani saveznici koji će pomoći Iranu da zaobiđe sankcije, modernizuje vojsku i očuva regionalni uticaj. Međutim, tokom i nakon izraelsko-američkog udara, pokazalo se da ta savezništva nisu bila ni čvrsta ni operativna.

Kina je godinama snabdevala Iran komponentama za dronove i radarima, ali isključivo kroz ograničene, niskorizične kanale. Zbog straha od sekundarnih sankcija koje bi mogle ugroziti njene globalne trgovinske interese — naročito odnose sa SAD i zemljama Persijskog zaliva — Kina je izbegavala da Iranu direktno isporučuje gotove borbene sisteme. Čak i kada je postojala tehnička saradnja, poput razvoja varijanti CH-4 i komunikacionih sistema, kineska strana je insistirala na isporuci demilitarizovanih komponenti, formalno namenjenih civilnoj upotrebi. U trenutku krize, kada je Iran očekivao makar logističku ili diplomatsku podršku, Kina je ostala po strani, izdajući tek šture izjave o "potrebi za uzdržanošću svih strana".

Rusija je bila još složeniji slučaj. Iako je Iran tokom prethodnih godina potpisao više ugovora o nabavci borbenih aviona Su-35, trenažnih letelica Yak-130, helikoptera Mi-28 i raketnih sistema, veći deo te opreme nikada nije isporučen. Prema brojnim obaveštajnim izveštajima, Moskva je odugovlačila isporuku pod izgovorom tehničkih poteškoća i problema sa transportom, ali su pravi razlozi bili geopolitičke prirode.

Prvo, Rusija nije želela da dodatno destabilizuje odnose sa Izraelom, s kojim je održavala koordinaciju oko Sirije i vazdušnih udara na proiranske snage. Drugo, i sama Rusija je imala povećane potrebe za sopstvenim oružjem u kontekstu rata u Ukrajini. Kako se njen vojno-industrijski kompleks suočavao sa ogromnim pritiskom, prioritet je dat unutrašnjoj potrošnji i jačanju sopstvenih odbrambenih kapaciteta. U tom kontekstu, Iran je postao sekundarni partner — koristan kao dobavljač dronova, ali ne i kao ravnopravan saveznik.

Osim toga, ruska kalkulacija uključivala je i strateški rizik: direktna vojna pomoć Iranu mogla bi da izazove lančanu reakciju u Zalivu, zatvori pomorske pravce, pogodi cene energenata i dodatno naruši ionako poljuljanu rusku ekonomiju. Iz tih razloga, isporuke kritičnih komponenti — poput sistema za elektronsko ratovanje, navigaciju i vođene rakete vazduh-zemlja — ostale su na čekanju ili su potpuno obustavljene.

Za Iran je to bilo gorko otrežnjenje: dve sile koje su decenijama predstavljane kao strateški oslonac nisu bile spremne da preuzmu nikakav konkretan rizik u njegovu odbranu. Ispostavilo se da su odnosi Irana sa Rusijom i Kinom duboko pragmatični, zasnovani na trgovinskoj razmeni, energetskoj saradnji i povremenoj tehnološkoj kooperaciji — ali lišeni vojne solidarnosti ili političke obaveznosti. Drugim rečima, kada je Iran ostao pod vatrom, bio je i doslovno i simbolično — sam.

Poraz iranske odbrane u junu 2025. bio je više od vojnog neuspeha — bio je slom cele jedne strateške paradigme. Iran je pokušao da spoji strane tehnologije, domaću proizvodnju i geopolitička partnerstva u jedinstveni odbrambeni sistem, ali je sve to bilo krhko, neujednačeno i često ilegalno. Tehnička zavisnost od civilnih i nekompatibilnih komponenti, fragmentirana komandna struktura, odsustvo podrške saveznika i pogrešna politička računica doveli su do situacije u kojoj se Iran nije mogao ni braniti, ni efikasno osvetiti. To je, paradoksalno, učinilo zemlju koja je najviše ulagala u autonomiju — potpuno zavisnom i ranjivom.