"Trampova strategija nacionalne bezbednosti je nacrt za propast Zapada"

Iako dokument deluje fragmentisano i ideološki nedosledno, Frenč upozorava da je njegova suština duboko destabilizujuća – ne samo za odnose SAD i Evrope, već i za samu ideju zajedničkih vrednosti na kojima je taj savez počivao posle Drugog svetskog rata.

Frenč podseća da su američki konzervativci još od Hladnog rata imali standardni repertoar zamerki na račun Evrope: preveliki porezi, „razmažena“ socijalna država, navodno gušenje tržišta i hronično nedovoljno ulaganje u odbranu, uz oslanjanje na američki vojni kišobran. Neke od tih kritika Trampova administracija i danas ponavlja, posebno kada je reč o izdvajanjima za vojsku. Međutim, nova strategija ide mnogo dalje i, prema Frenču, predstavlja „najveće ideološko preuređivanje republikanskog pogleda na svet u poslednjih nekoliko decenija“.

Ključna promena je gotovo potpuno odsustvo Rusije kao zajedničke bezbednosne pretnje. Iako se to često vidi više u onome što nije rečeno nego u otvorenim formulacijama, Frenč ističe da Trampovi konkretni potezi – kao i reakcije iz Moskve – jasno ukazuju na novi kurs. Ruski mediji su, navodi on, sa zadovoljstvom ocenili da je američka Strategija nacionalne bezbednosti „uglavnom u skladu sa njihovim pogledom na svet“. To dobija dodatnu težinu imajući u vidu da je rat u Ukrajini posledica ruske invazije iz 2022. godine, što čini ignorisanje ruskog ekspanzionizma još radikalnijim.

„Ne treba se zavaravati“, piše Frenč za Forin polisi: ovaj dokument predstavlja „nacrt za plansku propast Zapada“, barem onakvog kakav je svet poznavao decenijama – kao zajednicu SAD i Evrope zasnovanu na blisko povezanim interesima i vrednostima.

Jedan od najuznemirujućih elemenata strategije, prema Frenču, jeste opsesija rasom i identitetom. Trampova administracija otvoreno upozorava da Evropa, zbog imigracije, rizikuje da „prestane da bude evropska“, što se, kako autor naglašava, jasno odnosi na gubitak „beline“ u rasnom smislu kao ključne odrednice identiteta. Frenč ovaj narativ povezuje sa starim, mračnim teorijama rasne panike iz prve polovine 20. veka, podsećajući na Lotropa Stodarda i njegovu tezu o „nadolaženju obojenih protiv nadmoći belog sveta“.

Po Frenču, implicitna poruka Trampove strategije jeste da blisko savezništvo SAD i Evrope ima smisla samo ako obe strane ostanu „bele“. Drugim rečima, privrženost rasno definisanom identitetu postaje uslov da bi se uopšte zadržao status dela „Zapada“.

Ipak, Frenč naglašava da je ova politika ne samo moralno problematična, već i logički neodrživa. Podaci o imigraciji pokazuju da Evropa ne odskače u odnosu na Sjedinjene Države. Nemačka, Francuska i Velika Britanija imaju udele stranog stanovništva slične američkom, a u nekim slučajevima i veće. To, kako piše Frenč, direktno pobija tezu da Evropa „juri ka sopstvenom rasnom nestanku“.

Slična nelogičnost vidi se i u američkim zahtevima da Evropa drastično poveća vojnu potrošnju. Frenč podseća da same Sjedinjene Države jedva dostižu tri odsto BDP-a za odbranu, dok od evropskih saveznika traže čak pet odsto. Uz to, mnoge evropske zemlje danas imaju viši životni standard i stabilnije demokratske institucije od Amerike pod Trampom, što dodatno potkopava moralnu poziciju Vašingtona.

Prema Frenču, pravi cilj Trampove politike prema Evropi nije samo rasni nacionalizam, već šira podrška radikalnoj desnici. To se prvi put otvoreno vidi u zvaničnom dokumentu koji govori o interesu SAD da podstiču krajnje desničarske partije u Evropi. Reč je, kako piše autor, o strankama koje često koketiraju sa antisemitizmom i crpe inspiraciju iz fašističkih tradicija, što je izazvalo snažne reakcije i proteste širom kontinenta.

Ako Tramp uspe da ovu agendu sprovede – ili ako je nastavi neko poput potpredsednika Dž. D. Vensa, koji zastupa slične ekstremne stavove – Frenč smatra da će to, više nego sama opsesija „belinom“, definitivno označiti kraj starog Zapada.

Na kraju, autor podseća na reči Bendžamina Frenklina iz vremena Američke revolucije, kada je tvrdio da se Amerikanci bore za sopstvenu slobodu time što brane i evropsku. Danas bi se, zaključuje Frenč, ta logika mogla obrnuti: „braneći svoju slobodu, Evropljani se možda nadaju da će podsetiti Amerikance na vrednosti koje su i sami počeli da napuštaju“.