Trampa nije briga za Ukrajinu, ona je samo prepreka njegovom velikom cilju

Nakon pet nedelja u kojima je predsednik Tramp jasno stavio do znanja da želi da se odrekne tradicionalnih izvora američke moći – saveza među istomišljenicima u demokratskim zemljama – i vrati zemlju u eru nefiltriranih pregovora između velikih sila, ostalo je jedno pitanje: koliko daleko je spreman da ide u žrtvovanju Ukrajine zarad svoje vizije?

Izuzetno dramatičan sukob koji se odigrao pred kamerama u petak popodne u Ovalnoj kancelariji dao je odgovor, piše Njujork tajms.

Dok je Tramp kritikovao predsednika Volodimira Zelenskog i upozorio ga da „nema karte“ za pregovore sa predsednikom Vladimirom Putinom, a potpredsednik Džej Di Vens ga ukorio kao nezahvalnog čoveka koji ne pokazuje poštovanje, postalo je jasno da je trogodišnje ratno partnerstvo između Vašingtona i Kijeva razbijeno.

Da li će ono moći da se popravi, i da li će se dogovor o prihodima SAD-a od ukrajinskih mineralnih resursa – koji je bio nominalni razlog posete – moći ponovo sastaviti, ostaje da se vidi.

Ali veća istina, ogoljena pred zaprepašćenim Amerikancima i Evropljanima, a posebno pred Putinom i njegovim ljudima u Kremlju, jeste da Tramp Ukrajinu vidi kao prepreku svom daleko važnijem cilju.

Ono što Tramp zaista želi, rekao je jedan visoki evropski zvaničnik pre ovog sukoba, jeste normalizacija odnosa sa Rusijom. Ako to znači reviziju istorije nezakonite invazije Moskve pre tri godine, obustavu istraga ruskih ratnih zločina ili odbijanje da se Ukrajini ponude dugoročne bezbednosne garancije, Tramp je, prema ovoj proceni, spreman na takav dogovor.

Za one koji su pažljivo slušali, taj cilj bio je vidljiv ispod površine dok se Zelenski pripremao za svoju katastrofalnu posetu Vašingtonu.

Državni sekretar Marko Rubio – nekada vatreni branilac Ukrajine i njenog teritorijalnog suvereniteta, sada konvertit u Trampovu školu moći – jasno je stavio do znanja u intervjuu za Breitbart News da je vreme da se prevaziđe rat u interesu uspostavljanja trougaonog odnosa između SAD, Rusije i Kine.

„Imaćemo nesuglasice sa Rusima, ali moramo imati odnos sa obe strane,“ rekao je Rubio. On je pažljivo izbegavao formulacije koje bi sugerisale, kao što je često govorio dok je bio senator, da je Rusija agresor ili da postoji rizik da, ako ne bude kažnjena za napad na Ukrajinu, sledeća meta može biti neka NATO država.

Odbacivanje posleratnog sistema

Tramp ne krije svoj stav da je posleratni svetski poredak, koji je kreirao Vašington, oslabio američku moć.

Pre svega, taj sistem je vrednovao saveze sa zemljama posvećenim demokratskom kapitalizmu, čak i kada su ti savezi dolazili s ekonomskim troškom za američke potrošače. Sistem je nastojao da spreči teritorijalne osvajanja tako što je poštovanje međunarodnog prava i priznanje granica činilo ciljem samim po sebi.

Za Trampa, taj sistem je manjim i slabijim zemljama davao neproporcionalnu moć nad Sjedinjenim Državama, ostavljajući Amerikance da plaćaju previše za odbranu saveznika i njihovu ekonomsku stabilnost.

Dok su njegovi prethodnici – i demokrate i republikanci – tvrdili da su savezi u Evropi i Aziji najjači adut Amerike, omogućavajući očuvanje mira i ekonomski prosperitet, Tramp ih je video kao otvorenu ranu koja krvari. U predsedničkoj kampanji 2016. godine, više puta je pitao zašto bi Amerika trebalo da brani zemlje koje imaju trgovinske suficite sa SAD-om.

U pet nedelja od početka svog drugog mandata, Tramp je počeo da sprovodi plan za uništenje tog sistema. To objašnjava njegov zahtev da Danska ustupi Grenland Sjedinjenim Državama, kao i da Panama vrati kanal koji su Amerikanci izgradili. Kada su ga pitali kako planira da preuzme suverenu teritoriju u Gazi za svoje planove „Mediteranske rivijere“, odgovorio je: „Pod američkim autoritetom.“

Ukrajina kao komplikovan slučaj

Ali Ukrajina je uvek bila složeniji slučaj. Samo pre 26 meseci, Zelenski je bio slavljen u Vašingtonu kao borac za demokratiju, pozvan da održi govor pred američkim Kongresom, gde su ga republikanci i demokrate podjednako pozdravili zbog njegovog otpora brutalnom agresoru.

Tramp i Vens su mesecima slali signale da, u njihovom razmišljanju, američka podrška ukrajinskom suverenitetu više nije prioritet. Pre tri nedelje, Tramp je izjavio u jednom intervjuu da bi Ukrajina, bivša sovjetska republika koja je izgradila bliske veze sa Zapadom i želela da uđe u NATO, „jednog dana mogla biti ruska.“

Na šok američkih saveznika, Vens je otputovao na Minhensku bezbednosnu konferenciju pre dve nedelje i nije rekao ni reč o osiguranju da bilo kakav prekid vatre dođe sa garancijama za Ukrajinu ili o tome da bi Rusija trebalo da plati cenu za invaziju.

Umesto toga, Vens je delovao kao da podržava rastuću krajnje desničarsku stranku u Nemačkoj i njene evropske saveznike. Nestao je govor iz Bajdenove ere o podršci Ukrajini „koliko god bude potrebno.“

Zelenski je sve to video – i sam je bio u Minhenu – ali očigledno nije pročitao situaciju kao što su to učinili njegovi evropski saveznici.

Ovalna kancelarija: Krah partnerstva

Dok su Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer pokušali da pridobiju Trampa nudeći mu planove o povećanju evropske vojne potrošnje, Zelenski je upao u zamku, posebno kada je Vens počeo da ismeva ukrajinske napore u regrutaciji vojnika.

Postao je borben, govoreći Trampu da okeani između Amerike i Rusije neće zauvek štititi SAD. Tramp je povisio ton i rekao Ukrajincu da bi trebalo da bude srećan ako dobije makar primirje – sugerišući da su bilo kakvi uslovi, ili čak njihovo potpuno odsustvo, bolji od neizbežnog poraza.

„Želim garancije,“ uzvratio je Zelenski. Minutima kasnije, napustio je Belu kuću – ručak od pečene piletine sa ruzmarinom i krem bruleom ostao je netaknut, dogovor o mineralima nepotpisan, a budućnost Ukrajine neizvesna.

Dok su Makron i istočnoevropski lideri pozivali Zapad da ne napušta Ukrajinu, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev zahvalio se Trampu što je „rekao istinu“ Zelenskom u lice i pozvao ga da obustavi preostalu američku pomoć.

U međuvremenu, Rubio je pohvalio predsednika što je „stavio Ameriku na prvo mesto.“

Ali, srušiti stari svetski poredak je lako. Stvoriti novi? To je već druga priča.