Putinu obećava vojsku, a Čečene sklanja od fronta: Kako Kadirov igra dvostruku igru

Takav sistem omogućava Kadirovu da istovremeno zadovolji Moskvu i sačuva podršku kod kuće. Novac koji stiže iz federalnog budžeta koristi se za finansiranje boraca koji nisu Čečeni, dok se najodaniji deo njegovog bezbednosnog aparata drži podalje od najopasnijih delova fronta.

Ogromne brojke, ali malo čečenskih žrtava

Na prvi pogled, Kadirovljeve tvrdnje ostavljaju utisak da je Čečenija podnela ogroman teret rata. On tvrdi da je više od 70.000 boraca iz republike prošlo kroz ukrajinski front. Kada bi svi oni zaista bili Čečeni, to bi predstavljalo ogroman deo muške populacije ove severnokavkaske republike.

Međutim, podaci o poginulim ruskim vojnicima pokazuju znatno drugačiju sliku. Broj identifikovanih žrtava iz Čečenije čini tek mali deo ukupnih ruskih gubitaka.

Još jedan detalj privlači pažnju. U Groznom gotovo da nema javnih obeležja posvećenih lokalnim vojnicima poginulim u sadašnjem ratu. To je posebno upadljivo jer u čečenskoj prestonici postoje spomenici ljudima koji su u ranijim periodima ginuli boreći se na strani Rusije.

Objašnjenje tog nesklada krije se, prema „Economistu“, u načinu na koji je organizovana najpoznatija čečenska vojna formacija – „Ahmat“.

„TikTok ratnici“

Jedinice „Ahmat“ postale su jedan od najprepoznatljivijih simbola čečenskog učešća u ratu. Njihovi pripadnici često se pojavljuju u snimcima sa oružjem, u uniformama i uz poruke podrške ruskoj vojsci i Kadirovu.

Međutim, kritičari ih već dugo nazivaju „TikTok ratnicima“, aludirajući na tvrdnje da je njihova propagandna uloga mnogo veća od stvarnog učešća u najtežim borbama.

Izvor blizak čečenskom rukovodstvu njihov položaj opisao je ovako:

„Izgleda kao da učestvuju u borbama, ali imaju naređenje da ne idu predaleko i da se čuvaju.“

Još važnije je pitanje ko zapravo služi u jedinicama koje nose čečenski brend. Prema navodima iz teksta, približno tri četvrtine pripadnika „Ahmata“ nisu etnički Čečeni. Reč je uglavnom o ljudima koji dolaze iz drugih krajeva Rusije i koje privlače visoke naknade.

Za Kadirova je takav model veoma koristan. Grozni dobija ogromne federalne subvencije, deo tog novca koristi se za privlačenje boraca, a Čečenija istovremeno može Kremlju da prikazuje velike brojke bez slanja velikog broja sopstvenih stanovnika u najkrvavije borbe.

Front kao kazna za neposlušne

Ipak, nisu svi stanovnici Čečenije zaštićeni od rata. Za pojedine kategorije ljudi upravo je mogućnost slanja u Ukrajinu postala sredstvo pritiska.

Prema navodima iz teksta, među ljudima kojima preti prinudno slanje na front nalaze se politički protivnici vlasti, članovi porodica disidenata, ljudi optuženi za sitnija krivična dela, kao i pripadnici seksualnih manjina.

Lokalni policijski komandiri navodno dobijaju kvote i moraju svakog meseca da pronađu određeni broj ljudi koji će potpisati ugovore sa ruskim Ministarstvom odbrane.

Za neke je izlaz moguć samo uz novac. Navodi se da mito kojim se može izbeći odlazak na front dostiže čak 6.000 dolara.

Čak i ljudi na višim položajima, ukoliko se pojavi sumnja u njihovu lojalnost, mogu biti poslati na vojne zadatke. Time se potencijalni protivnici udaljavaju iz Groznog i uklanjaju iz lokalnih političkih obračuna.

Čečeni ne zaboravljaju ratove sa Rusijom

Kadirov pritom veoma dobro zna da bi masovna mobilizacija mogla biti politički opasna. Razlog leži u nedavnoj istoriji Čečenije.

Za veliki deo stanovništva sećanja na dva čečenska rata i dalje su veoma živa. Ruske snage su tokom tih sukoba razorile veliki deo Groznog, a ratovi su iza sebe ostavili ogromne ljudske gubitke i duboku traumu.

Zbog toga među stanovnicima nema mnogo entuzijazma za ideju da sada ginu zbog interesa Moskve u Ukrajini.

Jedan istaknuti Čečen povezan sa vlastima to je opisao jednostavno:

„Kakve god interese Moskva imala u Ukrajini, oni su veoma daleko od nas.“

Upravo tu Kadirov pronalazi prostor za svoju političku strategiju. Dok se pred Kremljom predstavlja kao jedan od najodanijih Putinovih saveznika, kod kuće može da se predstavlja kao čovek koji sprečava masovno slanje Čečena u rat.

Time učvršćuje sliku zaštitnika republike, iako njegov sistem vlasti istovremeno zavisi od ogromnih količina ruskog novca i represivnog aparata.

Jedna poruka za Putina, druga politika kod kuće

U javnim nastupima nema nagoveštaja takve opreznosti. Kadirov nastavlja da koristi izrazito ratoboran jezik i tvrdi da su njegove snage spremne da izvrše svaki zadatak koji im Kremlj postavi.

„Spremni smo da krenemo u bilo kom pravcu koji odredi vrhovni komandant. Naše specijalne snage doslovno gore od želje da izvrše i najsloženija naređenja“, poručio je nedavno.

Ali iza takvih izjava nalazi se mnogo pažljivija računica.

Kadirov želi da ostane dovoljno važan Putinu da bi zadržao političku autonomiju i ogroman priliv novca iz Moskve, ali istovremeno ne želi da rat ozbiljno pogodi stanovništvo na kojem počiva stabilnost njegovog režima.