Položaj "labud" najmračnija tajna ruskog mučenja: Ukrajinci otkrivaju užase zarobljeništva, jedan čin Rusa budi jezu

Natalija

U malom stanu u višespratnici na levoj obali Kijeva, 50-godišnja Natalija se trudila da ostane pribrana, razmišljajući da će već drugu novogodišnju noć provesti bez svog sina Artema (31), piše Gardijan."To je vreme kada treba da budete sa svojom porodicom i ovo će biti druga godina bez njega, osim ako se ne desi neko čudo", kaže ona.

Artem je bio pripadnik ukrajinskog puka Azov i zarobljen je u Marijupolju prošlog maja. Tek u martu Rusija je zvanično potvrdila Crvenom krstu da se Artem tamo nalazi kao zatvorenik. Natalija od tada nije čula ništa niti je dobila neku vest o svom sinu.Pre godinu dana upoznala je ženu, takođe po imenu Natalija, čiji je stariji brat, takođe po imenu Artem, bio ukrajinski graničar, a sada je i zatvorenik.Obe Natalije se nadaju da će uskoro njihovi voljeni biti oslobođeni kroz razmenu zatvorenika koja je dogovorena u napetim pregovorima između Moskve i Kijeva, ali nijedna takva razmena nije održana od 7. avgusta. Ukrajinski zvaničnici tvrde da je Rusija izgubila interesovanje za pregovore o razmeni.Marija Klimik, iz Medijske inicijative za ljudska prava u Kijevu, čija je organizacija obavila intervjue sa više od 100 zatvorenika koji se vraćaju, rekla je da su se mnogi vratili kući sa povredama nogu, rebara, pluća i zuba zbog neuhranjenosti, zanemarivanja ili fizičkog zlostavljanja. Nekima su zbog težine povreda bile potrebne i amputacije.

"Skoro svi sa kojima smo razgovarali bili su mučeni", rekla je Klimik.

Valerija

U aprilu, nakon 11 meseci zatočeništva u Rusiji, Valerija Subotina se vratila kući. Subotina, univerzitetski profesor iz Marijpolja, udala se za svog dečka Andriju tokom opsade Azovstala. Nedugo nakon venčanja, Andriju su ubili, a Valeriju zarobili i odveli sa stotinama drugih boraca Azova u zatvor u Olenivki, u takozvanoj Donjeckoj Narodnoj Republici. Oko desetak žena je bilo nagurano u ćeliju koja je bila predviđena za dve osobe. Zarobljenici su jedan od dva kreveta dodelili ženi od 70 godina, a ostalih 11 smenjivalo se na drugom krevetu. U ćeliji je provela 41 dan.

"Nije bilo fizičkog nasilja nad ženama, ali smo čuli kako muškarci vrište sa drugog sprata. Jednom smo čuli zaista strašne krike i ujutru smo videli kako izvlače telo. Često su gore slali žene da brišu krv", rekla je ona. Više od 50 ljudi je poginulo u zatvoru u julu prošle godine kada je projektil pogodio jednu od baraka. Subotina je čula eksploziju, ali nije povređena.Krajem septembra stražari su zatvorenicima vezali ruke i stavili poveze na oči, bacajući ih kao "vreće krompira" u kamion, priseća se Subotina. Mislila je da će je osloboditi, umesto toga, premeštena je u zatvor na jugu Rusije. Uslovi su bili nešto bolji - ćelija je bila nešto veća i imala je toalet sa vratima. Ali počelo je sistematsko ponižavanje koje je postalo svakodnevica.

Hodanje je bilo dozvoljeno samo u položaju zvanom "labud" – ruke iza leđa i podignute visoko, a glava pognuta. Smejanje je bilo strogo zabranjeno, kao i pričanje ukrajinskog.Kad je stigla u zatvor, odveli su je u prostoriju, gde su je zatvorske službenice skinule i pretukle. Terali su ih na čučnjeve ili pevanje ruske himne i tetoviranje ruske zastave.

Saslušanja su obično bila preko dana, ali Subotinu su jedne noći izvukli iz ćelije i odvukli u podrum, gde su je tukli. Kada je došla sebi videla je kako je posmatra osam muškaraca. Posle skoro godinu dana, vratila se kući.Subotini je bilo najteže da se navikne na zaboravljeni osećaj slobode - da bira šta će jesti, da može slobodno da uđe ili izađe iz sobe. Pokušala je i sa terapijom, ali činilo joj se da je neće razumeti.Tetijana Sirenko, psihoterapeut koja vodi programe u rehabilitacionom centru za povratnike, rekla je da se zatvorenici koji se vraćaju suočavaju sa brojnim problemima. Skoro svi sa kojima je radila bili su podvrgnuti torturi različitog stepena, uključujući mučenje električnim udarom i injekcijama nepoznatih supstanci.Jedna od njenih klijentkinja počela je da razbija kozmetički salon u koji je otišla na lasersko uklanjanje dlaka, jer ju je oprema podsetila na mučenje u Rusiji.

Anastasija

Neki rođaci su se pripremili na to da, kada se njihovi najmiliji stignu kući, predstoji dug i težak period rehabilitacije. Anastasija je 27-godišnja žena koja čeka svog muža, saksofonistu koji je svirao u bendu Nacionalne garde Ukrajine i zarobljen u Marijupolju.Ona je jedna od hiljade Ukrajinaca koji se mole za božićno čudo da im se članovi porodice vrate kući za praznike."Imala sam razne planove, ali što je on duže tamo, teže je bilo šta planirati, jer ne znam u kakvom će stanju biti kad se vrati. Psiholozi su mi objasnili da neće biti isti. Rekli su mi da svaki mesec u zatočeništvu zahteva tri meseca oporavka. Već su prošle skoro dve godine", kazala je ona.