Piše Željko Pantelić: Francuzi i Englezi, dnevnik mržnje i ljubavi

I pored činjenice da su već dvesta godina saveznici, da je pre pandemije jedna trećina Engleza posećivala regularno Francusku, dok su Francuzi bili najbrojnija etnička grupa među turistima u Londonu i da su mladi Francuzi godinama tražili posao u Velikoj Britaniji, a penzionisani Englezi kuću u Provansi, na Azurnoj obali ili Bretanji da provedu starost… animozitet i nepoverenje izmedju dva naroda su i dalje opipljivi. Istina, ne koriste definicije kao Šekspir koji je apostrofirao Francusku kao zemlju za pse ili Napoleonovu kvalifikaciju Engleza kao “pilićarske nacije”, ali i ne štede jedni druge.Daleko su vremena kada su premijer Dejvid Kameron i predsednik Nikola Sarkozi, ruku pod ruku, zajedno sa medijima u Londonu i Parizu, dirigovali svrgavanjem libijskog diktatora Moamera El Gadafija, pretvarajući Libiju iz surove diktature u diktaturu anarhije.Konzervativac populista u Dauning stritu Boris Džonson i liberal evropeista na Jelisejskim poljima Manuel Makron, su se vratili na staze relacija koje su imali Bler i Širak ili Tačerova i Miteran. Širak je Blera opisivao kao arogantnu mušku verziju Tačerove sa još jačim egom. Toni nije ostao dužan Žaku oslovljavajući ga kao demagoga i licemera.

Da bi se shvatila geneza odnosa dva naroda potrebno je zagrebati u istoriju, od invazije frankofonskih Normana koji su pokorili saksonska plemena, nametnuvši svoje plemstvo, sveštenstvo i legalni sistem. Današnji etnički Englezi su u suštini produkt nemačke raje i francuskog plemstva.Od Vilijama (Gijoma) Osvajača do Edvarda III i poslednjeg pokušaja da se ujedine dva kraljevstva engleski monarsi su dva i po veka govorili francuski. Onda je usledilo 500 godina permanentnih sukoba, počelo se sa Stogodišnjim ratom( 1337-1453) a završilo se se Napoleonovim debaklom na Vaterlou 1815. Zatim su došla dva veka savezništva koje nije preraslo u prijateljstvo ni kada su pobedjivali Ruse na Krimu ili Nemce u dva svetska rata, ni kada su bili poniženi u Suecskoj krizi 1956. godine, ni kada su prokopali tunel ispod Lamanša, ni kada je Erik Kantona žario i palio po stadionima na Ostrvu, a ni kada su svrgavali zajedno Gadafija u Libiji.Ako su Velika Britanija i SAD dve države podeljene istim jezikom, onda su Francuska i UK podeljeni istom istorijom. Isti događaji su viđeni i tumačeni često dijametralno različito.Frankofonska dominacija Engleskom je potrajala sve do početka 14.veka, čak je i Ričard Lavlje srce govorio francuski a danas gotovo trećina reči u engleskom jeziku vuče korene iz francuskog.Razdvajanje dve naroda počinje Stogodišnjim ratom, odnosno sa pretenzijama Edvarda III na francuski tron. Na kraju rata su Englezi “proterali” francuski jezik sa dvora, a Francuzi su proterali Engleze sa kontinenta, sa izuzetkom Kalea, gde će Englezi ostati do 1588. godine.Tokom 17. veka Pariz je permanentno pokušavao da utiče na Englesku preko katoličkih vladara iz porodice Stjuart, Džejms I ju je platio glavom Džejms II (poslednji katolički kralj Engleske) izgnanstvom. U toj epohi nastaje francuska kovanica za apostrofiranje Engleske: "perfidni Albion".

Već razdvojeni jezikom, Francuzi i Englezi su se i duhovno razišli, jedni su postali definitivno protestanti, drugi su ostali verni Vatikanu. U očima Francuza, Engleska je bila izolovana zemlja koja je preživljavala zahvaljujući piratima, pošto se tadašnja engleska kruna ponašala prema gusarima kao jugloslovenska Državna bezbenost prema kriminalcima: imali su dozvolu da pljačkaju ali ne u vodama pod kontrolom Engleske, uz obavezu da kad zatreba odrade “prljave poslove” za krunu.Bilo je pirata i među Francuzima, jedan od njih Rober Surkuf je ušao u istoriju zahvaljujući odgovoru na zapažanje britanskog oficira da se Francuzi tuku samo za pare a Britanci za čast. “Gospodine - uzvratio je Surkuf - svako se bori za ono što mu najviše nedostaje”.Francuzi i Englezi su proveli čitav 18. i početak 19. veka ratujući na svim meridijanima i na svim kontinentima, izuzev Australije. Neprijateljstva su otvorena ratom za tzv. špansko nasledje, nastavili su sa Sedmogodišnjim ratom u Evropi koji će u Indiji potrajati 15 godina a devet u Severnoj Americi: u oba će trijumfovati engleske trupe osiguravši Indiju i Kanadu za krunu.U Američkom ratu za nezavisnost, Pariz je otvoreno finansirao i vojno pomagao američke koloniste protiv "crvenih mundira" a 1778.godine je objavio i formalno rat Londonu. Francuzi duguju Englezima stvaranje uslova za revoluciju iz 1789. Da Luj XVI nije finansirao rat američkih kolonija za nezavisnost, kao i stvaranje flote koja bi mogla da parira engleskoj, verovatno ne bi doveo državu pred bankrotstvo i samim tim podložnu revolucionarnom prevratu koji će promeniti istoriju Francuske i čitave Evrope.Na Vaterlou Englezi jesu pobedili, ali su Francuzi dobili mit za stvaranje nacije. Na krilima romantizovanih sećanja na Bonapartu, francuski pisci, od Stendala do Igoa, su zadojili francusku mladost 19. veka idejom o "grandeur-u". Dok su se Englezi bavili osvajanjem sveta i kreaciji Imperije u kojoj Sunce nije nikada zalazilo, Francuzi su se okrenuli sebi, identitetu, i izgradnji nacije. Na jednoj strani smo imali liberalizam i globalizam, a na drugoj protekcionizam i nacionalizam.

Do zaokreta u odnosima dolazi kada Pariz i London spoznaju da imaju zajedničke nepriajtelje: prvo Rusiju , a zatim Nemačku. Prvi oružani sukob u kojem su crveni mundiri i grenadijeri ratovali na istoj strani bio je Krimski rat (1853-1856).Dvadeseti vek je prošao u toplo - hladnim odnosima Londona i Pariza. U Britaniji su se pojavili frankofili, u Francuskoj anglofili. Britanija je oklevala da pomogne Francuskoj na početku prvog svetskog rata, ali je zato posle svesrdno pomagala francuskoj armiji da drži liniju fronta u Pikardiji.U Drugom svetskom ratu, Britanci su čak predložili stvaranje privremene Unije dve države ne bi li dali moral Francuzima da se odupru Hitlerovom Vermahtu. Plan je odbačen, ali je moderna Francuska začeta u Londonu, odnosno kroz stvaranje Pokreta otpora pod vodjstvom generala Šarla de Gola.Vinston Čerčil se po završetku rata dosledno borio da Francuska dobije svoju okupacionu zonu u Nemačkoj. Slučaj je hteo da Velika Britanija i Francuska zajedno budu redimenzionirane u drugorazredne svetske sile. To se dogodilo tokom tzv. Suecske krize iz 1956. godine, kada je neslavno okončan pokušaj zauzimanja Sueckog kanala koji je nacionalizova egipatski predsednik Gamel Naser. Tada je registrovan i poslednji pokušaj ujedinjenja Francuske i Velike Britanije. Francuski premijer Gi Mole je predložio svom kolegi Entoni Edenu da naprave fuziju s kojom bi Četvrta republika priznala Elizabetu II za kraljicu. Englezi su odbili predlog a dve godine kasnije Četvrta republika je pala i umesto kraljice, Francuzi su dobili nekrunisanog kralja Pete republike De Gola.General će do kraja svog života držati veto na ulazak Velike Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu, baš kao što je London uvek odgovarao odrečno na molbu Pariza da postane deo Komonvelta.BONUS VIDEO: Sudar teretnih brodova u Kini

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kinateretnibrodik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2294198"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram