0
Sve veći broj građana u državama članicama EU, pogotovo u tri najveće i najvažnije (Nemačka, Francuska i Italija), priželjkuje da njihove države i sama EU postanu “velika Švajcarska”, odnosno da za planetu budu ono što je Švajcarska za Evropu. Alpska republika se nametnula kao model za dobrostojeće i u poodmaklo u godinama biračko telo i u drugim državama EU: razvijena demokratija, garantovana prava, dinamična ekonomija, civilizacija na visokom nivou, čistoća i red vidljivi golim okom i poslednje ali ne manje značajno, irelevantnost u međunarodnim odnosima. Drugim rečima, Švajcarska uživa u svim benefitima od globalizacije, ali se drži na distanci od interancionalnih peripetija.
Pročitajte još:
U slobodnim demokratskim sistemima je uobičajeno da se za sve okrivljuju političari i tzv. elita. Tako se sve češće čuju optužbe na račun Berlina, Pariza, Rima, Brisela da ništa ili malo preduzimaju da spreče mešetaranje i rovarenje autoritarnih i diktatorskih režima, ili da su izgubili kredibilitet i specifičnu težinu u spoljnoj politici. Međutim, ako javno mnjenje nije spremno da plati ni minimalnu cenu geopolitičkog statusa država u kojima žive, ako se aprioori odriču upotrebe sile, bez obzira koliko ona bila opravdana, onda Evropi ništa ne preostaje nego da bude prepuštena na milost planetarnim ili regionalnim silama, odnosno da ne bude subjekt već objekt u međunarodnoj areni.
Nijedno biračko telo u zapadnoevropskim članicama EU nije spremno da žrvuje stečeni komoditet a kamoli da plati cenu kroz pad životnog standarda ili da se liši dela blagostanja zarad realne suverenosti Evrope i jačanja njenog uticaja u svetu. Zbog te nespremnosti građana da prihvate bilu kakvu vrstu odricanja ili stradanja Evropa nemoćno gleda kako Turska i Rusija na njenim južnim i istočnim granicama vode glavnu reč, dok Kina uvlači u svoju sferu uticaja sve veći broj afričkih država i korumpira po dubini evropska društva.
Rusija je bez pardona zauzela Krim stavljajući pod kontrolu Crno more, instalirala je pseudodržave u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji, uzela pod zaštitno krilo kleptokratski režim Lukašenka u Belorusiji, Bašira el Asada u Siriji i Kirenajku u Libiji. Turska se proglasila gospodarom istočnog Mediteranskog mora gde ne dozvoljava pristup čak ni brodovima evropskih naftnih kompanija sa regularnim koncesijama da ispituju morsko dno. Ankara je okupirala i severni deo Sirije, pustila korene u Tripolitaniji u u Libiji i ne pada joj na pamet da se povuče sa Severnog Kipra koji drži pod okupacijom već 47 godina.
Građani EU bi da Unija bude kao Švajcarska, ali ne shvataju da je potrebno imati i švajcarski mentalitet i švajcarsku geografiju da bi se bilo “planetarna Švajcarska”. Brđani uklješteni između Alpa, Bodenskog jezera i Rajne su vekovima branili svoju nezavisnost žrtvujući sve, uključujući i živote. Švajcarski kantoni su svoju neutralnost gradili vekovima pokazujući solidarnu spremnost da je brane u svakom delu gde je ona bila ugrožena. Mobilizacija u Prvom svetskom ratu kada je bila dovedena u pitanje neutralnost Švajcarske je bila gotovo stopostotna, i pored toga što su Nemci, Francuzi i Italijani bili na različitim stranama u sukobu.
Nije slučajno da je Papska država formirala tzv. Švajcarsku gardu, regrutujući pretorijance za poglavara Rimokatoličke crkve u švajcarskim planinama. Na svojoj strani, u geopolitičkom smislu, Švajcarska je imala i ima geografiju. Nekada su planine bile najbolji mogući odvraćajući motiv za potencijalne agresore, a danas je to ušuškani položaj između vodećih članica EU i NATO koji garantuje bezbednost i bezbrižnost.
EU ne može da računa ni na jednu od pomenutih okolnosti u eventualnoj realizaciji ideje o “planetarnoj Švajcarskoj”. Zanemarljivo mali broj građane je spreman da brani nacionalne a kamoli evropske interese. Ne pomaže mnogo ni geografija. Evropa nema okeane, kao Amerika, da je štite od neželjenih migracija i napada. Nema ni planinske lance na istoku i jugoistoku u funkciji prirodnih brana od mogućih invazija. Gorka istina koju Evropljani teško priznaju jeste da njihova bezbednost dirketno zavisi od SAD. Bez američkog kišobrana evropske države su ekstremno ranjive.
Treći motiv zašto EU ne može da bude Švajcarska se ogleda u tome što na svojim granicama nema Nemačku, Italiju, Austriju i Francusku već Rusiju, Tursku i afrički kontinent. Umesto pacifikovanih i dobro situiranih komšija, za razliku od Švajcarske, EU ima agresivne i ambiciozne regionalne sile koje rade na realizaciji obnove nekadašnjih imperija i najsiromašniji kontinent sa preko milijardu ljudi čiji je glavni cilj da pobegnu od bede i domognu se Evrope.
Četvrta prepreka su dimenzije i bogatstvo EU. Ona je prevelika da bi mogla da bude neutralna, i prebogata da ne bi bila lovina za imperije, postojeće i one u pokušaju. Ako nas istorija nečemu uči onda je to da svetom vlada ko drži pod kontrolom Evropu. Amerikanci to vrlo dobro znaju i zato su granice NATO-a širene parelaleno sa istočnim međama EU.
U svom inauguralnom govoru Ursula fon der Lajen je definisala svoju Evropsku komisiju kao geopolitičku. Francuski predsednik Emanuel Makron već neko vreme priča o potrebi za uspostavljanjem “evropske suvenrenosti” (u državama članicama unije, pogotovo najvećim, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Evropa se često koristi kao sinonim za EU). Odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel je nekoliko puta, pogotovo tokom mandata Donalda Trampa u Beloj kući, govorila da Evropa mora da preuzme sudbinu u svoje ruke.
Pročitajte još:
Međutim, iza tih pompeznih i milozvunčnih reči ne stoji ništa opipljivo i konkretno, samo retorika. Evropska unija ne postoji kao subjekt, ona nije geopolitčki ili planetarni igrač već igralište na kojem igraju države članice, poštujući samo ona pravila koja im idu u prilog, ignorišući ili kršeći sva ostala koja se kose sa njihovim interesima. Naravno, svaka članica to radi u skladu sa snagom, savezništvima i značajem koji ima unutar EU i odnosima vis-a-vis sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Da bi EU postala geopolitički subjekt i planetarni igrač potrebno je da bude stvorena evropska nacija a nijedna nacija u istoriji nije stvorena na interesu i pogodnostima već na sentimentu i nasilju. Evropsku naciju ne mogu da stvore bankari, industrijalci i intelekutalci bazirajući se na interesima, profitu i zdravom razumu. Evropska nacija može da se rodi tek onda kada italijanski seljak iz Abruca, španski iz Asturije, francuski iz Bretanje i nemački iz Saksonije budi imali toliko jako osećanje pripadnosti Evropi da su spremni da zbog njega pribegnu upotrebi sile ili da žrtvuju svoje blagostanje zbog ideala zajedničke nacije.
Pred EU su tri izbora i nijedan od njih ne predviđa status “planetarne Švajcarske”. Prvi i najmanje verovatan je da građani EU postanu svesni da za autonomiju, nezavisnost, suverenost i status geopolitičkog faktora nije dovoljno biti bogat već da je neohodna spremnost da se pomenuti statusi brane plaćajući ekonomsku, militarnu pa čak i cenu u životima vlastitih vojnika.
Drugo rešenje je da EU ostane deo američke imperije, uljuljkana u blagostanju i sa šićardžijskom spoljnom politikom, (ne)svesna rizika da bi neki novi Donald Tramp u Beloj kući mogao “zatvori” zaštitni američki kišobran ostavljajući Evropu kao lovinu istočnjačkim neodespotijama. Treći je raspad EU, ali to ne bi bio izbor, to bi bila katastrofa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
