0
Malo se u medijima pominju dve oblasti istočne Ukrajine koje drže pobunjenici i koje su u središtu spora Rusije sa Zapadom. Ovo je priča o jednom stanovniku koji je bio primoran da napusti Donjeck kada je pao u ruke pobunjenika 2014. godine, a sada se vratio da poseti ovo mesto.
PROČITAJTE JOŠ:
Nekada je između glavne stanice ukrajinskog glavnog grada Kijeva i Donjecka prolazio udoban voz sa spavaćim kolima, a sada se putuje u minibusu bez oznaka, prenosi BBC.
Putovanje može da traje i do 27 sati, koliko je potrebno da se stigne od Evrope do Novog Zelanda i daleko je manje udobno. Kako ne postoji dozvola da se na teritoriju pobunjenika uđe iz Ukrajine, na ovaj put se mora krenuti preko Rusije, koji je znatno duži.
Tehnički je ilegano da građani Ukrajine idu ovom rutom, pa je putnicima u minubusu rečno da ako ih neko nešto pita, da na granici kažu da su krenuli na svadbu u obližnji ruski grad. Kada je došao trenutak da se uđe na teritoriju pobunjenika, putnici iz minibusa su morali da pređu u drugo vozilo.
Njegove registarske tablice izdaje takozvana Donjecka Narodna Republika ili DNR koju ostatak sveta ne priznaje, priča svoju priču čovek koji se vraća u Donjeck po prvi put posle 2014. godine.
„Kada stignemo do granice mogu da prođem sa ‘internim’ ukrajinskim pasošem, jer sam još uvek registrovan na adresu u Donjecku. Oduzeti su nam pasoši i vraćeni su svima osim meni. Zamolili su me da izađem iz kombija i odgovorim na neka pitanja. Uvode me u kabinu sa radnim stolom i starim kompjuterskim monitorom i trudim se da ne budem nervozan“, priča on.
Ističe da mu je ponuđeno da sedne, dok ga je čovek u kožnoj jakni pažljivo ispitivao. Pitao ga je koliko ima godina, gde radi i zašto često putuje u DNR. Nakon toga su mu dozvolili da se pridruži putnicima u minibusu.
„Prelazimo granicu i sada je ostalo samo još 120 kilometara pre nego što stignemo do mog starog grada. Skoro sam kod kuće, ali Donjeck nije dom koji prepoznajem. Donjeck je pre samo 10 godina bio ključno mesto održavanja Evropskog fudbalskog prvenstva u Ukrajini i Poljskoj. U pripremama za turnir, Donjeck je doživeo veliku rekonstrukciju. Izgrađen je novi aerodrom, sređeni su putevi, a svoja vrata su tada otvorili i sjajni novi hoteli“, evocira uspomene sagovornik BBC-ja.
Tokom Eura 2012. godine, grad je vrveo od engleskih, francuskih, španskih i portugalskih navijača. Sada, početkom 2022. godine, grad se promenio do neprepoznatljivosti.
„Velika staljinistička zgrada u centru je dom pobunjeničkog republičkog ministarstva poreza. Zgrada je u dobrom stanju i okružena je urednim cvetnim lejama. Ali mnoge prodavnice i kafići su zatvoreni. Igralište je zaraslo u korov. Više je znakova propadanja na otvorenim teniskim terenima obližnjeg sportskog centra, tamo je žbunje visoko koliko i ja. Ogroman tržni centar nekada je vrveo od kupaca , ali sada je zgrada duhova“, dodao je on.
Ističe da bi bilo pogrešno reći da je ceo Donjeck lišen života.
„U drugom delu centra mnogi restorani i kafiću vrve od mušterija. Lokalna pozorišta prikazuju predstave gostujućih ruskih trupa i rečeno je da su sve karte uvek rasprodate. Ali ako se udaljite od centra, na severoistok, ulice su pune napuštenih stambenih zgrada, koje su oštećene mecima i granatama. Ovo područje je pogođeno tokom bitke za aerdorom u Donjecku u septembru 2014. godine“, kaže on.
Neke stambene zgrade u blizini centra su renovirane, ali mnoge su ostavljene da i dalje propadaju.
„Tokom dana, mnoge ulice u Donjecku su prometne isto kao i pre rata, ali noću su sve gotovo prazne. Svi su željni da se vrate kući pre noćnog policijsko časa koji traje od 23 sata do 5 ujutru. Striktno se primenjuje ovo pravilo i čujem priče od ljudi koji su zatvarani samo zato što su izašli napolje da iznesu smeće“, navodi on.
Nekoliko kilometara od centra nalazi se nekadašnji centar savremene umetnosti Donjecka. Ova zgrada je sada pretvorena u zgloglasni zatvor.
Prodavnice stranih brendova koje su postojale u Donjecku pre rata, sada su nestale.
„Da biste kupili odeću, obuću ili kućne aparate, mnogi meštani moraju da pređu granicu i da odu u Rusiju. Oni koji ne mogu da priušte da putuju odlaze na pijacu ili u male prodavnice, gde je ponuda ograničena. Police supermarketa su dobro opskrbljene alkoholom i grickalicama ali kvalitetniji proizvodi su skuplji“, kaže on.
Tokom jedne od poslednjih večeri u Donjecku, sreo sa školskim drugom i otišli su u kafić na Lenjinovom trgu.
„Nakon što je Mekdonalds zatvorio svoje restorane u Donjecku u proleće 2014. godine, tri su ponovo otvorena pod novim imenom Don Mek. Naručujemo hamburgere, pomfrit i kafu i ne mogu da ne istaknem da je ukus drugačiji od obične brze hrane“, navodi on.
Njegov prijatelj kaže da je situacija identićna sa mnogim stvarima, da je sve što su imali zamenjeno verzijom lošijeg kvaliteta. Pitao je prijatelja da li bi Donbas mogao ikada da se vrati Ukrajini, a njegov prijatelj kaže da većina meštana sada ima ruske pasoše i da je od 2014. godine rođena nova generacija dece.
Njegov drug ističe da svako ko radi u vladi DNR ili u državnoj službi ne bi želeo da se Donbas vrati pod okrilje Ukrajine i da je „sa svakom godinom koja prođe povratak sve manje verovatan“.
BONUS VIDEO: Ukrajinci u rovovima čekaju ishod pregovora
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
