Nova.rs u paklu Nagorno-Karabaha: Šut, geleri i suze

I neizvesnost ubija

Ljudi ovde ginu od granata, a Lidu već tri nedelje ubija neizvesnost i čekanje."Jutros sam se čula sa jednim od sinova, ali još nema poziva od druge dvojice. Obično se javljaju jednom dnevno. Veze su u prekidu, nema mreže", teši se Lida."I moji sestrići i bratanac su na frontu. Brinem za sve, za svoje učenike. Nedostaju mi. Svima nam nedostaje normalan život. Nije mi jasno kako svet može da zatvara oči pred tragedijom koja nam se dešava. U ovom momentu smo sami sa Bogom", priča Lida.Razgovor nam prekida melodija crkvenih zvona. U razrušenu crkvu ulaze vernici. Jermeni su veoma religiozni, ali i da nisu u ovom ratu ne bi imali u koga da se uzdaju do u neku višu silu. Sveštenik izgovara molitvu i nakon toga razaznajemo neke reči - Turska, Azerbejdžan, Putin...Među vernicima je i nekoliko ljudi u uniformama. Lida im prilazi da čuje novosti i vraća se."Ne gledajte moje suze. Imam veliku nadu".Lida je među retkim ženama koje su ostale u Šušiju. Žene i deca su uglavnom evakuisani u nekoliko faza. Ako rat potraje, ovde neće ostati niko sem muškaraca koji su na frontu i starih i nemoćnih.

Život u bunkeru

Oni koji su ostali uglavnom žive u bunkerima. Nekoliko staraca dočekuje nas ispred jednog od skloništa u Stepanakertu. Pozdravljaju nas i otvaraju metalna vrata koja vode u betonski podrum.U njemu je nekoliko metalnih vojničkih kreveta, dušeci i improvizovani ležaj napravljen od spojenih školskih stolica. Atmosfera neodoljivo podseća na Beograd 1999.

Usred betonskog bunkera postavljen je plazma TV. Na ekranu mladić u uniformi peva neku modernu patriotsku pesmu. Deca jurcaju između kreveta, dok jedna baka spava.

"Slobodno pričajte. Ona ima 95 godina i ništa ne čuje", kaže nam kroz osmeh Marine Džalalijan.Sa njom za stolom sede starije žene i čiste boraniju."Zajedno spremamo ručak, jedemo, spavamo, kao jedna velika porodica. Tako lakše teramo strah", kaže Marine."Meni je ovo treći rat. Zašto bih se plašila? U prvom mi je povređen sin, a u drugom 2016. je poginuo moj Erik, moja duša, moj lepi unuk. Sada imam šestoro iz familije na frontu i svakog dana se molim za njih da se vrate", priča nam starija žena koja ne želi da kaže svoje ime.Žene vešto lome peteljke boranije i dodaju detalje o ovom sukobu koji još traje.

Ne zna da je unuk poginuo

Hasmik Kačatrijan je išla u selo Šoš da donese povrće kada je eksplodirala granata."Kuća našeg komšije je srušena i tada je povređeno troje ljudi. Azerbejdžanska vojska granatira i druga sela. Hoće da ih isprazne", priča Hasmik.Naš razgovor prekida sedokosa baka Zabela. Ponosna je što joj je unuk na frontu, ali je i zabrinuta jer se ne javlja.

"Došao je iz Rusije da brani naš dom, ali 12 dana ne znam ništa o njemu", priča Zabela, a Hasmik gestikulacijom iza njenih leđa pokazuje da nešto nije u redu."Izašao je spisak stradalih. Zabelin unuk je na njemu. Poginuo je još pre sedam dana. Ona još to ne zna. Još čeka da joj se javi", objašnjava nam diskretnim šapatom.Ovo su, nažalost, postale uobičajene priče u Nagorno-Karabahu.

Naš razgovor prate detonacije u daljini. Srećom, u Stepanakertu granate nisu padale već evo drugi dan. Ali gađani su drugi gradovi. Na gradić Martuni je tokom noći i ovog jutra palo petnaestak granata. Zbog neizvesnosti ljudi i dalje napuštaju Nagorno-Karabah. I Martuni je kao i ostali gradovi koje smo posetili – Šuši, Martakert, Stepanakert – postao grad duhova. Ostali su samo oni koji nisu mogli da odu.Nova.rs je posetila ovaj gradić samo nekoliko sati nakon granatiranja i tamo su nas dočekale detonacije.Viktor Avanjsjan nam pokazuje mesta gde su pale granate."Bili smo u kući kad je počelo da grmi i da se trese. Sklonili smo se u sklonište i nismo izlazili ceo dan", priča nam on i savetuje nam - ili da siđemo u podrum ili da se vratimo odakle smo došli.Iste slike koje srećemo svuda u ovom trusnom regionu – rasuti geleri, spaljeni automobili, polupana stakla, porušeni krovovi.Detonacije koje se pojačavaju ponovo nas spuštaju u sklonište. Čim su eksplozije utihnule, vozač i njegov pratilac sa kalašnjikovom o ramenu su nam dali znak za pokret.Ispraćeni smo kao što smo i dočekani – jakim detonacijama kojima naš vozač u krivinama dodaje i glasno škripanje guma. Kroz prozor kombija posmatramo dim koji se uzdiže prema nebu.BONUS VIDEO:https://www.youtube.com/watch?v=QRMqVz_drkM***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram