Reporteri Nova.rs bežali od drona u Nagorno-Karabahu (VIDEO)

Iz Stepanarketa, glavnog grada Nagorno - Karabaha krenuli smo u Martakert, gradić na severoistoku regiona, koji je nekoliko puta bio meta azerbejdžanske artiljerije i dronova.

Iz daljine su dopirali zvukovi potmulih detonacija, a onda karakteristično zujanje. Iznad nas je bespilotna letelica."Buistra, buistra (brzo, brzo)", na ruskom nas požuruje naoružani čovek koji je obezbeđivao grupu novinara. Morali smo da napustimo vozilo i sklonimo se na bezbedno.https://youtu.be/BSbGDmtcKsMU Martakertu nas dočekuju tragovi razaranja. Pored glavne ulice nailazimo na raketu grad zabijenu u asvalt. Geleri su ošišali obližnji drvored.Da nije pasa lutalica Martakert bi bio grad duhova. Ostali su samo stariji muškarci. Oni mlađi su na frontu, a žene i deca su odavno napistili grad. Ulicom projuri poneki automobil koji ide u Stepanakert. Ovde se vozi kao na reliju. Ljudi vode računa da što kraće budu mete.

Omaleni stariji čovek zagleda šta fotografišemo. Sergej Balućjan jedan je od retkih koji su ostali u ovom sukobu, izgubio je sina i unuka."Ono što me razjeda je to što ne mogu da nađem telo unuka. Sina sam pronašao i sahranio u porodičnu grobnicu, ali nema mog mezimca. Želim da ga nađem, da ga sahranim kako dolikuje heroju", priča Sergej."Putin može da prekine ovo, ako hoće", odmahuje rukom i odlazi do rakete zabijene u trotoar.

Malo uz ulicu zraci sunca odskaču sa trotoara pravo u nebo. Cakli se asvalt ispred lokalne prodavnice od parčića stakla na koje pada sunčeva svetlost. Projektil je razbio prodavnicu, a na razvaljenim vratima visi natpis "closed".U Martakertu se na meti našlo nekoliko kuća. Deo krova zavalio se na ljuljaške na obližnjem dečijem igralištu. Pavel Danijeljan stoji ispred kuće izbušene gelerima. U svoj rodni grad došao je iz Jerevana gde živi i radi.

"Došao sam da ostanem i branim svoj dom".Nedaleko odatle tišinu razbija kokodakanje kokošaka. Oseća se nesnošljiv smrad. Između razrušene kuće i kokošinjca zatičemo leš psa. Raskomadali su ga geleri. Takav je rat. U njemu stradaju i ljudi i životinje.

Čak se i bolnica u Martakertu našla na meti projektila. Azerbejdžan tvrdi da je tamo bila vojna baza. Ne može se sa sigurnošću reći da li je u toj zgradi bila vojska, ali rupe od gelera i spaljena vozila na parkingu jasno su svedočanstvo da je bolnica pogođena.S kim god da razgovaramo govore o različitom broju povređenih i poginulih u napadu na bolnicu. Dok čekamo doktora koji ima tačne informacije čujemo detonacije u daljini koje postaju sve jače i jače. Približavaju se.

"Brzo, moramo da pođemo. Čujete li vi uopšte ovo zujanje. To je dron", opominje nas vozač. Uskačemo u kombi i vraćamo se put Stepanakerta.Slike ratnog razaranja još su se slegale kada smo ponovo morali da se sklonimo. Srećom već smo ispred Medija centra u Stepanakertu koji je smešten u konforan podrum. Baš pre našeg ulaska u grad oglasila se uzbuna za vazdušnu opasnost, nama u Srbiji dobro poznata "šizela".

Čim je opasnost prošla, kolege su žurno krenule da navlače pancire i šlemove. Od dobro utvrđenog podruma sada treba stići do hotela."Krećemo. Pametnije je sada nego da čekamo", kaže nam kolega Emil iz Britanije. Iskusan ratni reporter koji je, pre nego što se latio pera, 12 godina proveo kao komandos u specijalnim jedinicama. U istom smo hotelu, a Emil je u Stepanakertu već pet dana i zna prečicu.

"Ubrzajte se malo. Što kraće smo na ulici manje su šanse da nam se nešto dogodi", savetuje nas. U Stepanakertu je mrkli mrak. Ulična rasveta je pogašena, a ulicama prođe tek poneki automobil."Čujete li ovo", skreće nam pažnju Emil na zujanje koje se pojačava, a zatim ga zamenjuje zviždanje koje uteruje strah u kosti.

"Dole, dole", viče Emil i brzo se spušta u čučanj pored malog potpornog zida. Zviždanje je zvuk koji obično prethodi eksploziji koja je ovaj put, srećom po nas, izostala.Taj iritirajući zvuk bio je najbolji argument koji nas je ubedio da je bolje da se ubrzamo i malo više oznojimo da bismo bezbedno stigli do hotela.Više fotografija pogledajte ovde: