Nestala tela, masovne grobnice i „30.000 mrtvih“: Kolika je stvarna cena nasilja u Iranu?

Prvi znaci sloma zdravstvenog sistema

U četvrtak, 8. januara, u jednom iranskom gradu srednje veličine, telefon doktora Ahmadija počeo je neprestano da zvoni, piše Gardijan. Njegove kolege iz lokalnih službi hitne pomoći bile su sve zabrinutije. Tokom cele nedelje građani su masovno izlazili na ulice, a policija je na proteste odgovarala pendrecima i oružjem koje ispaljuje sačmu.

Iako su mnoge povrede, uz pravovremeno lečenje, mogle biti sanirane bez težih posledica, medicinsko osoblje je primetilo zabrinjavajući obrazac: veliki broj ranjenih mladih ljudi izbegavao je državne bolnice. Razlog je bio strah da bi registracija kao pacijenta sa traumatskim povredama mogla dovesti do identifikacije, hapšenja ili nestanka.

Tajno lečenje ranjenih

Zbog toga su Ahmadi i njegova supruga, oboje lekari, odlučili da diskretno organizuju pružanje medicinske pomoći van zvaničnog državnog zdravstvenog sistema. O njihovoj lokaciji brzo se proširila vest putem lokalne mreže poznanstava i usmenih poruka, pa su ranjeni mladi ljudi počeli da dolaze.

U početku su povrede uglavnom bile lakše, to su bile posekotine koje su zahtevale ušivanje, dezinfekciju i terapiju antibioticima. Međutim, kako je dan odmicao, broj pacijenata se naglo povećavao.

Prelomni trenutak

Sledećeg dana situacija se dramatično promenila. Demonstranti su nastavili da pristižu, ali sa daleko težim povredama: prostrelnim ranama iz neposredne blizine i dubokim ubodnim povredama, najčešće u predelu grudnog koša, očiju i genitalija. Mnoge od tih rana bile su smrtonosne.

Ahmadi je bio zatečen brojem ubijenih, više od 40 ljudi stradalo je samo u njegovom gradu. Međutim, zbog potpunog prekida interneta, nije bilo moguće sagledati razmere nasilja na nacionalnom nivou.

Mreža lekara otkriva razmere nasilja

Kako bi stekao širu sliku, Ahmadi je organizovao mrežu od više od 80 medicinskih radnika iz 12 od ukupno 31 iranske pokrajine. Lekari su razmenjivali podatke, svedočenja i procene o broju ranjenih i poginulih.

Njihova zapažanja, dostavljena britanskom Gardijanu i upotpunjena svedočenjima zaposlenih u mrtvačnicama i na grobljima, ukazuju na sistematsko i masovno nasilje nad civilnim stanovništvom. Iako izbegavaju da iznesu tačan broj, svi sagovornici se slažu u jednom: „Sve javno objavljene brojke predstavljaju ozbiljno potcenjivanje stvarnog broja mrtvih“.

Na osnovu poređenja sa uobičajenim bolničkim statistikama, procenjuju da bi broj poginulih mogao premašiti 30.000. Njihov zaključak glasi da „zvanično registrovani smrtni slučajevi povezani sa represijom verovatno čine manje od deset odsto stvarnog broja žrtava“.

Zvanične brojke i nezavisne procene

Iranska vlada je priznala više od 3.000 poginulih. Američka organizacija HRANA, poznata po pouzdanim podacima tokom ranijih represija, navodi da je potvrdila više od 6.000 smrtnih slučajeva, dok se još oko 17.000 nalazi pod istragom, što ukazuje na mogući zbir od oko 22.000 žrtava. Nezavisne procene lekara iz dijaspore idu i do 33.000 poginulih ili više.

Tela u kamionima za meso i sladoled

Svedočenja iz mrtvačnica, bolnica i grobalja ukazuju na koordinisane napore vlasti da prikriju razmere tragedije. Tela su prevožena u kamionima namenjenim transportu mesa i sladoleda, gomilana i hitno sahranjivana, dok su stotine leševa nestajale iz zvaničnih forenzičkih evidencija.

U pojedinim mrtvačnicama zaposleni su svedočili da su kamioni puni tela prevazilazili sve kapacitete za čuvanje i identifikaciju. Kada su odbili da prihvate dodatne leševe, tela su odvožena na nepoznate lokacije. Lekari sumnjaju da je reč o tajnim masovnim sahranama.

Masovne grobnice i strah zaposlenih

Na velikom groblju Behešt-e Sakine u gradu Karadžu, zapadno od Teherana, svedoci su govorili o stotinama tela dopremljenih u samo nekoliko dana. Mnoga su prevožena u malim kamionima bez odgovarajuće opreme, a neka nisu bila ni u vrećama za leševe.

Zaposleni na groblju navodno su dobijali naređenja za masovne sahrane, ali su neki odbijali iz straha da će jednog dana porodice nestalih tražiti odgovorne.

Znaci egzekucija pod lekarskim nadzorom

Posebno uznemirujuća su svedočenja o telima sa prostrelnim ranama u glavu, koja su stigla u forenzičke ustanove sa još uvek priključenim kateterima i cevima za disanje. Takvi nalazi, prema lekarima, ukazuju da su pojedini pacijenti ubijeni dok su se nalazili na bolničkom lečenju.

„Prisustvo medicinskih uređaja nakon smrti je krajnje sumnjivo i sugeriše egzekuciju tokom pružanja medicinske pomoći“, navodi Ahmadi.

Sistem za brisanje tragova

Lekari zaključuju da se ne radi o haosu ili spontanom nasilju, već o organizovanom sistemu čiji je cilj ne samo gušenje protesta, već i prikrivanje posledica.

„Obeshrabrivanje odlaska u bolnice, uklanjanje tela iz standardnih forenzičkih procedura, premeštanje leševa i ograničavanje registracije uzroka smrti, sve to čini mehanizam za brisanje istine“, navodi se u zaključku.

Kako kaže Ahmadi: „Ovo nije samo represija nad ljudima. Ovo je pokušaj da se izbriše sećanje“.