Neočekivana posledica sukoba na Bliskom istoku: Kako Iran zarađuje milijarde dok traje rat

Kako navodi „Economist“, „Iran sada zarađuje gotovo dvostruko više dnevno od prodaje nafte nego pre nego što su američke i izraelske bombe počele da padaju 28. februara“. Drugim rečima, iako trpi vojne udare, režim istovremeno „pobeđuje u energetskom ratu“.

Procene govore da Iran trenutno izvozi između 2,4 i 2,8 miliona barela nafte i derivata dnevno, uključujući do 1,8 miliona barela sirove nafte. To je najmanje isto kao prošle godine – ali po znatno višim cenama.

Tri stuba oslonca

Ključ ove otpornosti leži u načinu na koji je organizovan iranski naftni sektor. On se oslanja na tri stuba: prodaju, transport i finansijske tokove u sivoj zoni.

Prvi stub čini mreža prodavaca. Iako zvanično izvoz vodi državna kompanija NIOC, u praksi „različite državne institucije dobijaju barele koje same prodaju“, uključujući ministarstva, policiju i verske fondacije. Ovu mrežu kontroliše oko dvadesetak moćnih pojedinaca – oligarha koji preko sopstvenih kanala pretvaraju naftu u gotovinu.

Među njima su i ljudi povezani sa najvišim vrhom vlasti. Sin bivšeg bezbednosnog zvaničnika Alija Šamhanija vodi veliki trgovački i brodarski biznis, dok je krug oko Modžtabe Hamneija – sina ubijenog vrhovnog vođe – takođe duboko uključen u trgovinu naftom.

Veliki deo ovog sistema povezan je sa Revolucionarnom gardom (IRGC), elitnom vojnom formacijom režima. Prema analitičarki Emi Li, „IRGC stoji iza većine nedavnog rasta izvoza nafte“. Ova organizacija kontroliše i do 25% proizvodnje sirove nafte, što joj daje ogroman uticaj.

Drugi stub je transport. Revolucionarna garda praktično kontroliše Ormuski moreuz i veliki deo logistike u regionu. Mreža formalno privatnih firmi, koje su zapravo povezane sa vojskom, upravlja tankerima, lukama i komunikacijama.

Kako bi izbegli napade, tankeri koriste posebne rute i bezbednosne procedure. „U slučaju napada, brodovi mogu preseći konopce i isploviti bez pomoći tegljača“, navodi se u tekstu. Čak postoji i sistem lozinki – brodovi moraju da dobiju odobrenje IRGC-a kako bi prošli moreuz, često uz pratnju njihovih čamaca.

Uz to, Iran koristi čitav niz trikova kako bi prikrio poreklo nafte. Tankeri menjaju identitete, falsifikuju dokumenta i isključuju transpondere. Jedan izvor kaže: „Oni misle da je ublažavanje sankcija zamka“, pa nastavljaju sa prikrivanjem aktivnosti.

Treći stub su finansije – možda i najsofisticiraniji deo sistema. Plaćanja za iransku naftu idu preko mreže „trust“ računa, najčešće u kineskim bankama ili u Hongkongu. Ti računi se vode na fiktivne firme, a novac se potom prebacuje kroz niz drugih računa širom sveta.

Uloga Kine

Veliki deo tog novca ostaje u Kini, koja kupuje više od 90% iranske nafte. Kupci su male rafinerije u provinciji Šandong, takozvani „teapots“. Iako formalno nezavisne, neke od njih imaju veze sa državnim kineskim kompanijama.

Rat je promenio i cenovne odnose. Pre sukoba Kina je dobijala iransku naftu uz popust od 18 do 24 dolara po barelu. Danas je taj popust smanjen na svega 7 do 12 dolara, jer su drugi izvori presušili. Cena je toliko porasla da je iranska nafta „sada skuplja od Brenta kada stigne u Kinu“.

Finansijski sistem kojim Iran raspolaže izuzetno je razgranat. Postoje hiljade računa i kompanija kroz koje se novac preusmerava, što ga čini gotovo nemogućim za praćenje. Čak i iranska centralna banka ima problema da prati tokove, što otvara prostor za zloupotrebe.

U međuvremenu, Iran je dodatno prilagodio mrežu kako bi izbegao pritisak Zapada. Nakon što su Ujedinjeni Arapski Emirati podelili informacije sa Amerikom, Teheran je preusmerio sredstva na druge destinacije i dodao nove slojeve prikrivanja.

„Transakcije se sada obavljaju uz ekstreman oprez“, kaže izvor upoznat sa sistemom. Novac se premešta kroz dodatne fiktivne firme i račune širom Azije i Evrope.

Sve to pokazuje da iranski naftni sistem funkcioniše uprkos ratu – pa čak i profitira od njega. Kako zaključuje „Economist“, jedini način da se zaustavi bio bi potpuni napad na energetsku infrastrukturu Irana, što bi gotovo sigurno izazvalo širu eskalaciju: „to bi dovelo do toga da Iran odgovori bombardovanjem infrastrukture drugih zalivskih država“.