Sukobi u Nagorno-Karabahu traju, sa prekidima, već čitav vek. Pogoršali su se sa raspadom Sovjetskog saveza, a pre nešto više od 20 dana ponovo su izbili, uzevši krvavi danak i na jermenskoj i na azerbejdžanskoj strani.
Preko puta, osam metara dubokog kratera, koji je ostavio projektil srednjeg dometa, Sergej Hovnesijan se sa susedima krije u podrumu zgrade u Stepanakertu, planinskom gradu u srcu Nagorno-Karabaha, teritorije za koju i Jermenija i Azerbejdžan tvrde da je njihova.
Svaki put kada se čuje sirena za uzbunu, Hovnesijan se sa susedima spušta u podrum po namirnice i vodu kako bi mogli da izdrže eventualnu opsadu ukoliko do nje dođe.
Pročitajte još:
Oko 70.000 Jermena u Nagorno-Karabahu pobeglo je pred azerbejdžanskim projektilima i dronovima koji kao da češće pogađaju civilne od vojnih ciljeva, pise Gardijan u reportaži iz zaraćenog regiona. Oni koji su ostali – a mnogi su stariji poput Sergeja i njegovih komšija – kažu da će radije umreti nego da prepuste svoje domove Azerima.
O sukobima se informišu preko aplikacija i radija, a lokalna crkva svakodnevno organizuje molitve za one koji se usude da odu u crkvu i zapale sveće za umrle.
Kada odjeknu sirene za uzbunu, stanovništvo ima oko tri minuta da se sakrije. Ponekad, ruski sistem uzbune omane, pa upozorenje nikad ne stigne.
Jermenska dijaspora mobilizovana je kako bi, navodi britanski list, pomogli u borbi protiv Azerbejdžana, a volonteri stižu iz Francuske, SAD i Libana. Tokom ratova 1990ih, imali su podršku plaćenika iz Rusije, Osetije i slovenskih zemalja, dok je Bakuu pomagala turska ultradesničarska grupa Sivi vukovi, kao i plaćenici iz Čečenije i Avganistana.
Dvojica muškaraca i žena – penzionisana medicinska sestra – koji su utočište pronašli u podrumu zgrade, ispod bakalnice, već su se borili da zaštite Artsah, jermensko ime za de fakto jermensku republiku unutar granica Azerbejdžana.
„Mudžahedine sam prvi put video kada sam se borio protiv Azerbejdžana u ratu 1990ih“, kaže Hovnesijan dok pijucka istovremeno čaj i rakiju. „Nikada nisam video ništa slično. Nosili su lepršavu belu odeću i marame. Mislim da su bili iz Avganistana. Sada šalju Sirijce, pa bih rekao da se neke stvari ne menjaju“, rekao je on Gardijanu.
Sukobi u Nagorno-Karabahu traju već 100 godina, ali su eskalirali u krvavi trogodišnji rat sa raspadom Sovjetskog saveza. Primirje iz 1994. rezultiralo je „pobedom“ Jermena, ali sporadični sukobi neprekidno izbijaju.
Jermenija, koja pamti etničko čišćenje koje su Azerbejdžanci sproveli 1980ih, ali i turski masakr pre više od veka, godinama je odbijala da napusti sedam drugih azerbejdžanskih provincija koje su okupirali i iz kojih je pobeglo 700.000 Azera.
Sukobi koji su ponovo izbli pre dve nedelje su mešavina novih i starih. Sukobljene strane naoružane kalašnjikovima zauzele su busije u rovovima koji su na nekim mestima toliko blizu da se suparnici gledaju oči u oči, dok najsavremeniji dronovi i rakete dugog dometa krstare nebom iznad njih.
Tada, kao i sada, plaćenici pomažu jednoj i drugoj strani. Dok sirijski borci koje podržava Turska stižu da pomognu Azerbejdžancima, a strani dronovi iz vazduha biraju mete, Nagorno-Karabah je posle Sirije i Libije postao najnovije poprište sukoba Moskve i Ankare u borbi za geopolitičku nadmoć.
Sa jedne strane, novi sukob je samo ponavljanje istorije. Sa druge, Karabah pokazuje kako će izgledati budućnost ratovanja.
„Ovde je užasno. Lagali su nas, rekli su nam da dolazimo ovde da čuvamo naftna postrojenja“, kaže Mohamed al Hamza, 26-godišnjak iz provincije Alepo, koji je ranjen u jermenskom bombardovanju dva dana pošto je stigao na front.
Sukobi su najgori od raspada Sovjetskog saveta, a pokrenula ih je iznenadna ofanziva Bakua koji je frustriran mirovnim sporazumom i provokacijama jermenskog premijera Nikole Pasinjana.
Naftno bogatstvo daje Azerbejdžanu vojnu prednost nad jermenskim zarđalim sovjetskim oružjem i prvi put Baku ima otvorenu podršku Turske, sa kojom deli bliske kulturne i ekonomske veze. Moskva, koja prodaje oružje obema stranama, još uvek se nije izjasnila iako se čini kao da nije rada da ispoštuje vojni pakt sa Jerevanom ukoliko se rat prelije iz Karabaha u Jermeniju.
Cena rata već je visoka iako nijedna zemlja ne želi da otkrije tačan broj ljudskih žrtava. Uprkos žestokoj retorici zvaničnika iz Jerevana o slobodi ili smrti, Jermenija, kako se čini, trpi veće gubitke.
Volonteri sa granice kažu da više Jermena umire od Azerbejdžanaca i procenjuju da je broj stradalih Jermena oko 4000. Zvaničnan broj žrtava je znatno niži – oko 550. Istina je, kao i uvek, negde između.
Ako su zvanične cifre ikakvo merilo, više civila stradalo je u Azerbejdžanu nego u Jermeniji jer se Jerevan sveti napadima na urbane centre daleko od Nagorno-Karabaha. U Gendži, drugom po veličini gradu u Azerbejdžanu najmanje deset civila je stradalo tokom vikenda u jednom napadu koji je opustošio stambenu četvrt u kojoj nije bilo vojnih meta.
Baku možda ima korumpiranu i represivnu vladu, ali su Azerbejdžanci ti koji žele ovaj rat, a svaki gubitak je samo poziv za osvetu.
Azerbejdžanska novinarka Hadidža Ismail koju je u prošlosti progonio predsednik Ilham Alijev, sada se našla u situaciji da se prvi put slaže sa akcijama vlade.
„Naša vlada jeste diktatorska, ali ovo nije pitanje trenutnog režima. Ovde je reč o običnim ljudima koji 30 godina trpe okupaciju i nedaće izbegličkog života. Za nas, rat nikada nije prestao“, rekla je ona.
Čini se da nijedna strana ne razume onu drugu. Medijski izveštaji iz obe zemlje kao da pričaju o paralelnim univerzumima. Dezinformacije i krivljenje istine zarazili su ih sve.
Jermeni na društvenim mrežama postavljaju fotografije sveštenika sa raspećem u jednoj i automatskom puškom u drugoj, dok je azerbejdžansko ministarstvo odbrane objavilo hevi metal pesmu „Vatra“ sa muzičarima, koji sa fantomkama sviraju ispred tenkova. I jedni i drugi se međusobno optužuju za širenje laži i prebacivanje krivice.
Pročitajte i:
Posle neuspelog primirja dogovorenog tokom vikenda u Moksvi, sukobi su nastavljeni nesmanjenom jačinom. Predstojeća zima će možda usporiti Azerbejdžan, ali niko ne očekuje da će Baku usporiti sve dok ne stekne prednost u eventualnim mirovnim pregovorima. Da bi do mira došlo, tradicionalni posrednici – Rusija, Francuska i SAD moraće da sednu direktno sa Ankarom i sklope neki dogovor, inače će se posledice ovog „zamrznutog“ lokalog sukoba proširiti po celom svetu.
Iran, sa velikom azerbejdžanskom populacijom, pažljivo prati dešavanja na ratištu, a status kvo u Siriji i Libanu mogao bi da se pomeri sa reakcijama Moskve i Ankare.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar