Grupa za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešonel (AI) procenila je, u nedavno objavljenom izveštaju, da kineske vlasti već godinama drže razdvojene hiljade ujgurskih porodica.
Pročitajte još:
Pod vođstvom moćnog predsednika Si Đinpinga, muslimanska manjina u provinciji Ksindžijang podvrgnuta je sistematskom progonu, maltretiranju, indokrinaciji, prevaspitavanju, pa čak i sterilizaciji.
AI navodi da mnogi roditelji koji na početku progona pobegli pred kineskim vlastima već godinama ne mogu da dođu do svoje dece. Drugi, poput porodica koje je CNN našao, razdvojeni su od svojih najmilijih okeanom i strahuju da se vrate u Ksindžijang.
Pre pet godina, Mamutjan Abdurehim je poslednji put video svoju ženu i njihovo dvoje dece. Mamutjanova žena Muherem je trebalo da se sa ćerkom i sinom vrati iz Malezije u zapadnu Kinu kako bi podigli nove pasoše. Međutim, ostali su zarobljeni tamo, izgubljeni u obračunu kineskih vlasti sa Ujgurima. Gotovo dva miliona Ujgura zatvoreno je u logorima širom Ksindžijanta.
Kina, naravno, demantuje da krši ljudska prava muslimanske manjine u regionu i navodi da su njihovi logori, gde se Ujguri indokrinišu, prevaspitavaju, muče i zlostavljaju, zapravo školski kampovi neophodni za sprečavanje verskog ekstremizma i terorizma.
Mamutjan kaže da njegova porodica, koji su Ujguri, nisu uspeli da pobegnu iz Kine, a on se plaši da će biti uhapšen i zatvoren ako se vrati iz Australije gde sada živi.
„Mama je diplomirala“
CNN je uspeo da pronađe njegovu sada 10-godišnju ćerku Muhlise koja živi sa bakom i dekom na jugu Ksindžijaga i sa kojom nije razgovarao od 2017. „Nedostaje mi tata“, je sve što je malena uspela da kaže.
Kada je Mamutjan video svoju ćerku, rasplakao se. „Ne mogu da verujem koliko je porasla… Kakva zemlja ovo radi nedužnim ljudima“, zapitao se on.
Alkan Akad, kineski istraživač pri AI-u kaže da ovakva odvajanja roditelja od dece nisu slučajna. U pitanju je, kaže, namerna taktika vlasti.
„Kineska vlada želi da dobije prednost na ujgurskom populacijom u inostranstvu kako se ne bi bavili aktivizmom i borili za svoje rođake u Ksindžijangu“, rekao je on.
Peking uporno odbacuje ove „neosnovane i senzacionalističke“ optužbe i navodi da su kampovi u koje ih šalju „obrazovni centri“.
Mamutjan je ispričao CNN-u da je njegova supruga izgubila pasoš u Maleziji gde je išla na doktorske studije, i da su joj rekli da mora da se vrati u Kinu da uzme novi. Pasoš joj je obnovljen 2016. godine da bi godinu dana kasnije, njena i dokumenta njene dece bila konfiskovana. Nekoliko meseci kasnije, u aprilu 2017. Mamutjanova žena je nestala. Deca su poslata da žive sa bakama i dekama.
Strahujući za svoju bezbednost, Mamutjan je pobegao u Australiju i godinama se nije čuo sa porodicom, a onda je na društvenim mrežama 2019. video snimak svog sina kako viče „mama je diplomirala!“. Tada je znao da mu je žena puštena iz „obrazovnog kampa“ kineskih vlasti.
Međutim, Mamutjanova žena je ponovo nestala – nije bila kod svojih roditelja, čija je kuća zatvorena spolja, i deca su je poslednji put videla pre nekoliko meseci.
Iz sveta i regiona čitajte:
„Nikada nećemo odustati“
Drugi roditelji pribegavaju očajničkim merama. Mamtinin Ablikim i njegova supruga Mihriban Kader su 2016. bili primorani da pobegni iz Ksindžijanga nakon što je ona šesti put ostala trudna – Ujgurima je dozvoljeno da imaju najviše troje dece na selu, odnosno dvoje u gradu.
Par je za svako novo dete plaćao kazne i podmićivao zvaničnike ali su ih 2016. upozorili da je strpljenje na izmaku i da više ne mogu da ostanu u Ksindžijangu.
Par je uspeo da dobije turističke vize za Italiju ali ne i za svo petoro dece. Samo je najmlađe moglo sa njima. Ostala su morala da ostanu.
Očajni, Mihriban i Ablikim su ostavili četvoro dece kod babe i dete u nadi da će im se uskoro pridružiti u Italiji. Ali to se nije dogodilo jer su kineske vlasti intenzivirale svoju kampanju protiv Ujgura. Uzbro potom, prekinuta je i sva komunikacija.
Ponovo su se čuli početkom 2020. kada su saznali da bi deca mogla da im budu poslata u sirotište, iako su italijanske vlasti odobrile vize za decu. Deca su ipak u junu 2020. uz pomoć roditelja i rođaka iz Kanade uspela da stignu do Šangaja gde je trebalo da dobiju vize za Italiju.
Kada su stigli do italijanskog konzulata, kineski čuvar im je zabranio da se popnu na 19. sprat gde je konzulat. Osoblje konzulata onda ih je poslalo u drugu kancelariju u Šangaju gde su im vize odbijene jer nisu imali pratnju odraslih. Decu su potom pokupile kineske vlasti i poslale u sirotište.
CNN je uspeo da uđe u trag jednom detetu i porazgovara sa njim, ali su odgovori bili kratki i jednosložni, i čuo se „učitelj“ kako mu suflira šta da kaže. Sa roditeljima se deca čuju retko i uvek u društvu nekog kineskog zvaničnika.
Mihriban i Ablikim kažu da neće odustati i da će nekako uspeti da okupe porodicu. „Nikada nećemo odustati. Želimo da nam vrate decu i puste nas da živimo na miru“, poručili su oni.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare