FT: Trampovo mentalno stanje je rizik po celi svet

Iako takozvano Goldvoterovo pravilo američkim psihijatrima od 1970-ih savetuje da javno ne procenjuju mentalno zdravlje političara, Lus ističe da i bez stručne dijagnoze mnogima deluje da Trampov odnos prema stvarnosti postaje sve nestabilniji.

Njegovi preostali ugledni branioci tvrde da Tramp samo „troluje“ protivnike i namerno provocira liberale, ali Lus ocenjuje da takvo objašnjenje zvuči sve manje uverljivo. Posebno zabrinjava, piše on, to što Tramp priprema američku vojsku za moguće sukobe na Bliskom istoku, a pritom ne ume jasno da definiše ciljeve. U proceni geopolitičkih rizika, smatra Lus, Trampovo psihološko stanje mora se uzeti kao ozbiljan faktor.

Sama činjenica da Tramp često iznosi neistine ne znači automatski da je iracionalan. Međutim, problem nastaje ako počne da veruje sopstvenim lažima – a okruženje mu u tome pomaže. Mnogi strani lideri pokušavaju da ga „upravljaju“ laskanjem. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute, na primer, opisao ga je kao „taticu“ koji štiti porodicu. Čak i ako u to ne veruje, cilj je, sugeriše Lus, da se podigne Trampov ego kako bi se ublažile njegove odluke. Rizik je da takvo laskanje samo produbi njegovu sklonost ka fantazijama.

U samoj administraciji gotovo da nema onih koji bi mu otvoreno protivrečili. Članovi kabineta nadmeću se u pohvalama. Ministarka pravde Pam Bondi naziva ga najvećim predsednikom u istoriji SAD. Ministar trgovine Hauard Latnik govori o „zlatnom dobu“ koje je Tramp stvorio. Ministar odbrane Pit Hegset opisao je jednu vojnu operaciju kao „najmoćniji napad u svetskoj istoriji“. Lus primećuje da je u takvom okruženju teško očekivati realne procene, posebno kada je reč o osetljivim pitanjima poput Irana.

Pozivi liberala na aktiviranje 25. amandmana, kojim bi predsednik mogao biti smenjen zbog nesposobnosti, Lus smatra iluzijom, jer bi takvu proceduru morao da pokrene potpredsednik uz podršku kabineta – a teško je zamisliti da bi Džej Di Vens okrenuo leđa Trampu.

Ipak, Tramp se suočava sa ograničenjima. Vrhovni sud je nedavno poništio većinu njegovih carina, što je izazvalo njegov bes, čak i prema sudijama koje je sam imenovao. Otpor dolazi i iz Federalnih rezervi, gde predsednik Džerom Pauel brani nezavisnost centralne banke. Inflacija raste, a monetarna politika ostaje izvan Trampove potpune kontrole.

Ni javno mnjenje mu ne ide u prilog, posebno zbog oštre imigracione politike i akcija savezne službe ICE, koje izazivaju otpor u civilnom društvu i na nižim sudovima.

Lus zaključuje da, uprkos imidžu nepredvidivog lidera, postoji takozvano „Tako pravilo“ – Tramp se na kraju povuče kada naiđe na snažan otpor. Ali to važi samo ako razume granice moći. Najveća opasnost, upozorava autor, leži u okruženju koje mu govori ono što želi da čuje, umesto onoga što mora da zna.