Dramatična ispovest iz Gaze: "Ne mogu da odem, užasno je što moram da biram između svog života i svog doma"

Muhamed Galajini se probudio od zvuka odlazeće raketne paljbe. U subotu 7. oktobra bilo je 6 ujutro, a njegova prva pomisao bila je kako su rakete zvučale nadrealno na prelepom jutarnjem nebu iznad grada Gaze.Ubrzo je uvideo da će ovoga puta stvari biti drugačije, a ne kao prethodni izraelski napadi na enklavu.„Kada sam video snimke izraelskih talaca koji su dovedeni u Gazu i zaplenjena izraelska vojna vozila, pomislio sam da je to nešto veliko“, rekao je on. Galijani, njegova majka Mona i njegova sestra Sondos uplašeno su se pitali da li treba da se presele, prenosi Gardijan.Dok su razmišljali o opcijama, čuli su glasan prasak i zvuk pucanja stakla – pogođena je zgrada udaljena samo 100 metara. Oni i njihove komšije pobegli su iz svojih stanova na 10. spratu zgrade na obali Gaze, strahujući da su previše izloženi onome što su znali da će doći.

Zujanje dronova se pojačavalo iznad glave dok su svoje torbe za noć punili pasošima, lekovima i onoliko knjiga, odeće, toaletnih potrepština i punjača koliko su mogli da ponesu.„Teško je napustiti svoj dom ne znajući da li ćete imati dom u koji ćete se vratiti“, rekao je on. Nije znao da će ovo biti prvi od tri puta kada će pobeći u samo jednoj nedelji.Galajini (44), naučnik o kvalitetu vazduha koji živi u Mančesteru, vratio se u svoj rodni grad Gaza u septembru, nameravajući da ostane tri meseca. Rekao je da je bio na pauzi u karijeri i želeo je da se ponovo poveže sa ocem i polubraćom.„Bila je to prilika da provedem značajan period kod kuće, ponovo se povezujući sa porodicom i prijateljima. Putovanje u Gazu je teško zbog egipatskih i izraelskih ograničenja, tako da sam je posetio samo tri puta za skoro 20 godina, i uvek manje od mesec dana", dodao je.

Osećao je osećaj odgovornosti da iskoristi svoj rad da se poveže sa drugima u Gazi, pokušavajući da poboljša vazduh koji visi nad gusto naseljenom enklavom od 2,3 miliona ljudi. Većina je nagurana u betonske kule usred 16-godišnje blokade pojasa Gaze.„Pripremao sam istraživački seminar, razmišljajući koga da pozovem. Sada je sve u vazduhu, kao i puko preživljavanje u Gazi“, rekao je on, dan nakon što je Izrael započeo vazdušne napade nakon upada militanata Hamasa koji je do sada ubio više od 1.400 Izraelaca.Od prve večeri Galajini je primetio intenzitet vazdušnih udara oko sebe. Pokušao je da odgonetne ritam bombi iz mlaznjaka, videći blistav sjaj svakog udara i podrhtavanje tla ispod, pored manjih udara od sve prisutnih dronova.Njegova majka i sestra pobegle su preko granice sa Rafahom, prešavši u Egipat u nedelju nakon što je njegova majka dobila dozvolu da ode u poslednjem trenutku.„Ona je apsolutna sila“, rekao je za svoju majku. „Bilo je važno da moja sestra ode jer joj je bombardovanje zaista teško za živce". Stalno zujanje dronova opisao je kao „znake propasti“.Galajini je u ponedeljak kod oca potražio sklonište iznad svog zdravstvenog centra u gradu Gaza. Njih dvoje su pobegli u hotel, nadajući se da bi moglo biti bezbednije. Izraelski zvaničnici najavili su „potpunu opsadu“ pojasa, prekinuvši mu vodu, struju i gorivo. Galajini je pokušao da nahrani tri mačke u stanu svog oca, iznerviran što se najmlađa toliko uplašila bombi da nije htela da jede.

Do utorka ujutru, Galajini je za doručkom primetio da je hotel Maštal, u koji su pobegli on, njegov otac, njegov ujak i neki od njegovih rođaka, počeo da ograničava zalihe hrane. Hotel je obezbedio tri sendviča po osobi, jedan sa mesom, drugi sa humusom i treći sa labnehom, vrstom proceđenog jogurta.On i njegova porodica su doneli i zalihe: hleb, sir, vodu, salamu, urme i ramen. Već je mešao flaširanu vodu sa slanom vodom iz česme u Gazi da bi se navikao na lošiji kvalitet.Sledećeg dana isključila se jedina elektrana u Gazi. Galijani je primio poruku od prijatelja, u kojoj su opisane vesti o razgovorima o humanitarnom koridoru koji bi Palestincima omogućio da izađu iz Gaze.Bio je besan: zašto su se vodile rasprave o dozvoli Palestincima da izađu, a ne o zaustavljanju bombi koje su padale na enklavu sa kopna, mora i vazduha.„Krv mi je proključala. Ne želimo više oduzimanja imovine“, ljutio se on.Bombardovanje Gaze se pojačalo, a više njihovih porodica je pobeglo u hotel. Sve što je ostalo od zgrade u kojoj se Galajini prisećao srećnih uspomena iz detinjstva bio je bledi betonski dovratak oko crnih metalnih vrata koja su sada vodila nikuda, izbijajući iz gomile ruševina. U četvrtak, on i njegova porodica sklonili su se u hotel nakon vesti o obližnjem „požarnom pojasu“, koji je njihov naziv za intenzivan talas napada koji uništava čitave gradske blokove.Petak ujutro doneo je novu vrstu udarnog talasa: Galajini se probudio zbog vesti da je izraelska vojska naredila celokupnom stanovništvu severne Gaze, 1,1 milion ljudi, da pobegne na jug. Rekli su da su poslali tekstualne poruke, upozoravajući ljude na arapskom: on je nije dobio, pa su počeli da pitaju ljude u blizini i šalju poruke prijateljima izvan Gaze da vide da li su vesti tačne.U hotelu Maštal, scena je bila haos dok su stotine ljudi koji su se sklonili u holu i hodnicima očajnički pokušavali da shvate gde bi moglo biti najbliže bezbedno mesto, da li u obližnjoj bolnici ima mesta. Zbunjena i užasnuta, njegova porodica se nagomilala u automobilu sa svime što je mogla da ponese i pobegla u Kan Junis na jugu enklave.Do subote su se pojavile vesti da bi nekima, uključujući dvojna državljanstva, kao što ima Galijani, moglo biti dozvoljeno da pređu u Egipat. Uprkos svemu, Galijani je bio duboko u sukobu oko ideje da ode. Pomislio je na neke stihove iz pesme: „Nedostaje mi mamin hleb i mamina kafa. Ako umrem, stideću se majčinih suza.”„Ovde su moji ujak, tetka i rođaci. Ne mogu da ih ostavim ovde njihovoj sudbini“, rekao je on. „Osećam da imam posla ovde. Užasno je što moram da biram između svog života i svog doma", dodao je.BONUS VIDEO: Duško Lopandić: U sukobu u Gazi obe strane brutalno krše sva ratna prava