Albanija ovog meseca i zvanično preskače Srbiju po broju otvorenih klastera pregovora sa EU

Piše Željko Pantelić

Predsednik Aleksandar Vučić je doveo Srbiju u svojevrsni limbo: zvanični Beograd, uprkos deklarativno proklamovanom cilju, ne želi da uđe u Evropsku uniju, ali ne sme da napusti put za članstvo u EU. Oba scenarija bi automatski značila početak brzog kraja režima koji je građen 13 godina tako što se Evropljanima obećavalo jedno, Amerikancima drugo, Rusima treće, Kinezima četvrto, a Turcima peto.

Dok vlasti u Beogradu glume autonomiju i nezavisnost, obaveštajni aparat i ministarstva sile, su u dobroj meri, uglavnom iz ideoloških razloga, pod kontrolom Moskve; Peking drži u šaci gotovo sve važne osobe u vrhu vlasti i zahvaljujući sistemima kontrole kineske proizvodnje znaju sve šta se događa u Srbiji; sa familijom američkog predsednika Donalda Trampa je postignut dogovor o kapitalnim poslovima i investicijama; EU je glavni donator, a države članice EU investitori i trgovinski partneri, bez kojih bi Srbija bankrotirala u roku od par nedelja, piše Željko Pantelić u kolumni za Vijesti.

Kada sve prethodno rečeno imate u vidu onda je mnogo jasnija logika spoljnopolitičke akrobatike lidera odnegovanog u političkom krilu Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića. Naravno, tu je i imperativ održavanja visokog rejtinga u biračkom telu i građenje kulta predsednika: prijatelja i saveznika svih najmoćnijih ljudi na svetu.

Dolazak predsednika Evropskog saveta Antonija Košte u Beograd, u okviru njegove zapadnobalkanske turneje tokom koje će posetiti svih šest zemalja regiona, neće biti mnogo različita od svih prethodnih poseta slične vrste i pored prisustvovanja Vučića na vojnoj paradi u Moskvi.

Zvaničnici EU, pogotovo oni koji se nalaze na najvažnijim pozicijama u Evopskom savetu ili Evropskoj komisiji, moraju da iznose stavove koji predstavljaju zajedničku poziciju svih 27 država kada se nalaze u posetama trećim zemljama ili kada saopštavaju zvanično stavove. Njihov manevarski prostor je veoma limitiran i nije im dozvoljeno soliranje.

Takođe, veoma važan motiv za obazrivo ponašanje EU prema Srbiji je pitanje Kosova. Paradoksalno, dijalog Beograda i Prištine s jedne strane uslovljava proces evropskih integracija Srbije, a s druge je neka vrsta polise osiguranja Beograda da EU neće odustati od ideje da Srbija postane deo njene porodice. Naime, jedino sredstvo koje EU ima na raspolaganju da mirno reši pitanje Kosova je proces evropskih integracija Srbije.

EU neće povlačiti drastične poteze prema Srbiji iz objektivnih i krajnje racionalnih razloga i pored toga što postoje krugovi u EU, u regionu Zapadnog Balkana i u samoj Srbiji koji sve glasnije traže da EU, njene države članice i institucije, preduzmu mere protiv režima u Beogradu. Lideri u ključnim evropskim prestonicama, kao i čelnici EU institucija, su svesni da bi takvi potezi imali kontraproduktivni efekat jer bi cenu platili građani Srbije, a Rusija i Kina bi učvrstile svoje pozicije na Zapadnom Balkanu.

Objektivni motivi se nalaze u činjenici da nije moguće kreirati konsenzus u EU da se uvedu sankcije ili neke ozbiljne mere protiv Srbije, naravno, sve dok Srbija ne podriva ili ne ugrožava stabilnost i bezbednost regiona ili neke od država Zapadnog Balkana, tada bi se sve promenilo iz korena i to u Beogradu vrlo dobro znaju. Racionalni motivi su skupljeni u iskrenoj želji velike većine članica EU i institucija EU da Srbija konkretnim rezultatima, odlukama, sprovođenjem reformi, usklađivanjem spoljne politike napreduje ka članstvu u EU i da zaokruže politiku proširenja. Naravno, uz poštovanje svih parametara i ispunjavanje predviđenih uslova.

Takođe, EU nije kao Ruska Federacija ili Kina da kažnjava neposlušne ili nestašne saveznike, tako što će da zavrne slavinu za gas ili obustavi pošiljke nafte ili primarnih materija (Rusija) ili da zapleni imovinu ili strateške resurse, prekine ili drastično smanji trgovinsku saradnju (Kina). EU, uz sve svoje mane i teškoće, tretira države kandidate za članstvo u EU kao saveznike, spremna da pomogne proces integracija, a ne da odmaže. Uostalom dovoljno je pogledati koliko je EU finansijski i na svaki drugi način pomogla Srbiji i drugim zemljama regiona i uporediti sa tipom pomoći i investicija drugih planetarnih i regionalnih aktera, pa da slika bude jasna ko i kakav interes ima u našem regionu.

Evropske integracije Srbije su čardak ni na nebu ni na zemlji jer su zarobljenik politike Beograda i pravila odlučivanja u EU, kao i odnosa snaga između država članica. Srbija godinama nije blokirana na putu ka članstvu u EU zbog Kosova, već prvenstveno zbog svoje politike prema Rusiji. Lakmus papir pogrešnog smera srpske politike u poslednje tri i po godine su Crna Gora i pre svega Albanija. U februaru 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu, albanski premijer Edi Rama je u letu uhvatio priliku koja se ukazala državama Zapadnog Balkana da promene svoju istoriju i da ubrzaju put ka članstvu u EU.

Od tog momenta Tirana radi sve što se traži od nje, i više od toga. Potez sa otvaranjem centra za lica koja traže azil u Italiji uz mogućnost da bude i za celu EU, bila je genijalna ideja Rame koja mu je širom otvorila vrata EU. U Crnoj Gori je proces “otvaranja očiju” bio mnogo teži i mukotrpniji jer je podrazumevao promenu vlasti i “crtanje” lokalnim akterima da Podgorica ima istorijsku šansu koju ne treba propustiti.

Srbija i njen predsednik su rusku agresiju na Ukrajinu doživeli gotovo kao armagedon, pogrešno procenjujući pravac kojim će ići EU politika prema proširenju, zato su se opredelili da žrtvuju evropski put Srbije i prosperitetnu budućnost njenih građana s namerom da dokažu navodnu nezavisnost, autonomiju i ispravnost politike “četiri stuba” (Rusija, Kina, SAD i EU), umesto da iskoriste šansu decenije za napredak Srbije ka članstvu u EU.

Albanija će za par nedelja otvoriti klaster III. Budući da je već otvorila klaster II i klaster VI, Tirana će preskočiti Beograd po broju pojedinačno otvorenih poglavlja. Podsetimo, Albanija je počela pregovore sa EU u leto 2022. godine, a Srbija u januaru 2014. godine. Dakle, Albanci su za tri godine napravili više u pregovaračkom procesu sa EU nego Srbija za 11 i to dovoljno govori o rešenosti Rame i nevoljnosti Vučića prema članstvu u EU.

Takođe, u Albaniji su svih prethodnih godina radili na jačanju i održavanju podrške javnog mnjenja članstvu u EU i ono je danas gotovo plebiscitarno, preko 90 odsto stanovništva. Zahvaljujući toj okolnosti je bilo moguće kreirati društveni konsenzus i sinergijsku atmosferu za napredak u evropskim integracijama.

U Srbiji je decenijama medijski prostor kontaminiran združenim snagama ruskih propagandista i lokalnih antizapadnih i antievropskih snaga uz veliku podršku retrogradnog dela Srpske pravoslavne crkve (da ne bi bilo zabune u SPC postoji i zdravo krilo) koji umesto Boga ima svetovne gospodare i ne brine o dušama pravoslavnih vernika već o bogatstvu i privilegijama, naravno uvijenim u priče o srpstvu i patriotizmu. Hiljadu puta viđen film koji uvek dobro funkcioniše.

Ako analizirate fraze i ključne reči koje koriste antievropski i antizapadni tribuni u Srbiji uočićete da su one istovetne sa onima koje već decenijama širi ruska propaganda preko glasila pod direktnom kontrolom, ili preko plaćenih ili dobrovoljnih “korisnih idiota” u članicama EU i na Zapadnom Balkanu. U međuvremenu su te antievropske slogane, konspirativne teorije i prostački vokabular usvojile perjanice vlasti, mediji pod kontrolom režima i tzv. botovi na društvenim mrežama.

Tako smo stigli do Srbije u kojoj tek trećina građana podržava članstvo u EU, a dobar deo građana, zajedno sa čelnicima vladajuće koalicije, ali i pojedinim liderima u opoziciji, priželjkuje ili čak veruju da će se EU raspasti, da će se SAD povući sa Starog kontinenta, a da će Rusija i Kina iskoristi prazan prostor i postati novi gospodari Evrope u kojoj će oni, kao verni vazali Moskve i Pekinga, moći da poravnaju račune sa “slučajnim Srbima”, delom Crnogoraca, Hrvatima, Bošnjacima, Albancima i drugim neprijateljima i da naplate dividende izbora da budu na strani protiv svog kontinenta.