295
Studenti prvi put demonstriraju čistu ljubav prema domovini, baziranu na ispravnom postulatu da Ustav mora da se poštuje i zakon mora da bude jednak za sve. Sve njihove poruke su vapaj za pravdom i slobodom.
Nada i vera u bolje sutra u Srbiji. To kao svoju zastavu ponosno isturaju studenti iz dana u dan i to prepoznaju građani koji ih podržavaju očiju punih suza radosnica. Ujedinjeni u veri u državu u kojoj su zakoni isti za sve, demonstriraju nam neki novi patriotizam – onaj koji ne deli već koji ujedinjuje.
Istoričar Milan St. Protić pisao je za „Radar“ na tu temu navodeći da se „njihov patriotizam ogleda u nameri da ostanu u Srbiji i ne odu u inostranstvo u potrazi za boljom srećom i blagostanjem.
„Njihov je patriotizam Srbija za ugled. Dobro organizovana, solidarna i slobodna. Pravedna, iznad svega“ naveo je istoričar.
PROČITAJTE JOŠ:
On navodi da se do pravde, o kojoj peva i naša himna, dolazi političkim instrumentima.
„Dobrim zakonima i odgovornom vlašću. Uverenjem o opštem blagostanju. Sloboda i jednakost su prvi uslovi za pravednu državu“ ocenjuje Protić.
Studenti vole ovu zemlju i ne bi živeli bilo gde drugo. Ne žele da traže bolji život u inostranstvu. Studentski pokret je nešto što je Srbija dugo čekala, ali to čeka i svet i ovi protesti imaju snagiu koja može da menja i region i svet.
„Oni prvi put demonstriraju čistu ljubav prema domovini, baziranu na ispravnom postulatu da Ustav mora da se poštuje i zakon mora da bude jednak za sve. Sve njihove poruke su vapaj za pravdom i slobodom“, kaže psihološkinja Ana Mirković.
Iako regionalni i internacionalno slavljeni, kod njih, ipak, preovlađuje pečat koji je Srbija prihvatila s obe ruke. Ona slobodarska Srbija kojoj se često kuje u zvezde, a o kojoj pričaju uglavnom istoričari. Međutim, slobodarski duh ispoljio se u najlepšem i najkreativnijem obliku – borbi mladih ljudi za bolje sutra, za društvo u kojem svako ima pravo na šansu. Jer to je budućnost, a na to u ovom uzbudljivom trenutku precizniji odgovor daju psiholozi i sociolozi.
„Za razliku od ovih koji su uzeli monopol nad državom i patriotizmom a koji je bio baziran na interesu i kombinacijama da od te države uzmu, ova deca nemaju nikakav materijalni interes, i iskreni su i čisti u strasti prema šajkači, zastavi, grbu i himni i tu su se ljudi prepoznali“, zaključuje Mirković.
Ona navodi primer molitve studenata različitih verskih opredeljenja kao još jedan čas tolerancije koji nam je toliko nedostajao. Negodovanja na mrežama na pojavljivanje verskih zastava, ruskih ili zastava Evropske unije nisu poljuljala akademce, oni nose i zastave s licima svetitelja, ali i likom Dositeja Obradovića…
„Oni nisu istih ideoloških stavova, ali im je cilj da živimo u pravičnoj zemlji u kojoj se poštuju ustav i zakoni. Generacija zed je svuda u svetu najtolerantnija i njima je sve apsolutno prihvatljivo. Demonstriraju lepotu tolerancije, empatije i solidarnosti. Dali su nam recept na koji nismo navikli i zato plačemo. Uče nas da možemo da budemo sve bolji i bolji, a živeli smo u uverenju da su dani samo gori i gori“, analizira Mirkovićeva i ocenjuje da ovi protesti mogu da postanu pokret koji će se primiti i u svetu.
Svojim marševima oslobađaju Srbiju, pre svega od straha, pa kada Zrenjaninci krenu do Vršca, seljani i bake u selima kroz koja prolaze sređuju ispred kuća da ih dostojanstveno dočekaju i počaste.
„Ono što su studenti uspeli i zbog čega je njihov protest uspešan jeste to što su postavili ciljeve zajedničke ljudima različitih političkih uverenja i iz različitih društvenih slojeva. Uz to, izgradili su snažan zajednički identitet kod svih koji u akcijama učestvuju ili ih podržavaju i samim tim osećanje bliskosti i solidarnosti. Način da to postignu je da se tokom protesta sve druge razlike stave u zagradu“, navodi Dragan Popadić, profesor Filozofskog fakulteta.
„Živimo u društvu u kojoj vladajuća elita svako razlikovanje od sebe prikazuje u crno-belom svetlu. Jedino su oni patriote, a svi koji nisu s njima demonizuju se, kače im se etikete izdajnika i neprijatelja. Nasuprot njima, studenti u protestu čak ni one protiv kojih protestuju ne nazivaju neprijateljima, već ih pozivaju da počnu da rade svoj posao, praktično da im se pridruže u obnavljanju pravne države. Svako je dobrodošao ko se pridruži ovom pozivu, makar bio simpatizer ili član stranke na vlasti“, kaže Popadić.
Naš sagovornik navodi da je to što studenti ne poznaju vreme Miloševićevog režima – rizik, jer onaj ko zna šta se događalo 90-ih lakše će razumeti šta nam se dešava sada.
„Sećati se Miloševića značilo bi i sećati se kako su Šešelj, Vučić, Vulin, Dačić i drugi sadašnji politički akteri osvojili i učvrstili vlast i koji mehanizmi su im to omogućili. Zadnje decenije sistematski se neguje društveni zaborav koji bi da i kod onih koji su to doživeli izbriše sećanje na to kako su proizvođeni neprijatelji, kako je negovan kult ličnosti, kako je medijska propaganda trovala ljude, kako se uspostavljao savez politike i kriminala.
Popadić navodi da je princip poštovanja zakona zaista preduslov normalnog života, u kojem neće vladati kriminal, a ljudi živeti u strahu i da će tek u takvom društvu biti moguće, između ostalog, na civilizovan način zastupati različite političke opcije i sučeljavati mišljenja.
„Političke podele u društvu su nužne, pa i poželjne. Poštovanje zakona te podele ne briše, niti bi to bilo dobro. Ako se pod društvenim dogovorom misli da se postigne da svi isto misle o Kosovu, Evropskoj uniji ili ratovima na prostoru bivše SFRJ ili da razlike u mišljenjima oko tih pitanja ne treba iznositi, onda je takav društveni dogovor nemoguće postići i bilo bi opasno postaviti ga kao cilj kojem će se težiti“, kaže Popadić, navodeći da na duže staze podele niti je moguće, niti je poželjno ostaviti po strani. Važno je, međutim, znati šta je u jednom trenutku prioritet.
Podele među studentima, kao i među bilo kim drugim, postoje i one će biti važne prilikom izbora, formiranja političkih partija, uključivanja ili neuključivanja u neke druge akcije i slično, ali te podele ne treba da igraju ulogu u borbi za sadašnje ciljeve. Režim nastoji da izazove podele među učesnicima protesta, da ih nametne kao glavnu temu, da postojeće i nepostojeće razlike iskoristi za manipulaciju i širenje jezika mržnje. Odgovor na tu taktiku ne bi trebalo da bude poricanje bilo kakvih razlika ni tabuisanje političkih pa ni stranačkih opredeljenja pojedinaca. Odgovor bi trebalo da bude uporna posvećenost osnovnom cilju protesta. Sad se spašava država, svako ko se toj borbi priključi je patriota, i svako je u toj borbi dobrodošao.
Protesti koji su usledili nakon pogubije 15 ljudi nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu pokazuju, kako je naveo Protić, da „pobunjenim srpskim studentima ni opozicija nije neophodna, ali da su oni neophodni opoziciji“.
„Ko razume, shvatiće. Ko ne razume, nestaće“ ocenio je istoričar.
Razbijajući predrasude i postavljajući nove vrednosti koje želi Srbija, studenti odsustvom bilo kakvog ega i insitiranju na zahtevima od kojih ne odustaju ni po koju cenu postavljaju lestvicu visoko za one koji žele da postojeću energiju pretvore u politički talas promena koje ova zemlja želi. Nema mesta nikakvom pesimizmu, samo nadi da će i to biti shvaćeno i prihvaćeno.
