12
Iako ispoljeni i potencijalni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje traže kompleksnije odgovore od individualne vojne moći, sudeći po izjavama predsednika Republike Srbije i ministara odbrane (aktuelni je sedmi, za nepunih 11 godina?), stvaranje najveće i najsnažnije armije u regionu je imperativ državnog rukovodstva. Pored činjenice da su, od 2016.-te, znatno povećana izdvajanja za vojsku i sektor bezbednosti, još nisu ostvareni ambiciozno planirani i očekivani efekti premda se, već treću godinu zaredom, troši više od dva odsto bruto-društvenog proizvoda (što je postotak koji NATO preporučuje svojim članicama).
Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji
Trošenje više novca za nabavku naoružanja i vojne opreme (NVO) doprinelo je modernizaciji Vojske Srbije (VS), ali je potisnulo svest da su ljudi najvredniji i najznačajniji resurs i odlučujući činilac uspešnog funkcionisanja i održivog razvoja svake, pa i vojne, organizacije (ako se njime efektivno upravlja i u njega adekvatno ulaže). Umesto osiguranja popune kadrom postojećih komandi, jedinica i ustanova, primat su imale i organizacijsko–formacijske promene (2020.g.) – formiranje (od jedne) dve specijalne brigade i nekoliko bataljona kopnene vojske. Još izraženija nepopunjenost ljudstvom uzrokovala je preopterećenost poslovima i nezadovoljstvo dela vojnika i starešina što je, pored neadekvatnog materijalnog položaja zaposlenih, pretežni razlog za, prema podacima Vojnog sindikata Srbije, odliv preko 10.000 profesionalaca, u poslednjih pet godina. Njihovim odlaskom anulirani su efekti uloženog novca u obuku i usavršavanje, a dovedena je u pitanje i operativna sposobnost dela jedinica.
Usvajanje budžeta za 2023. godinu – 1,4 milijarde evra (160,87 milijardi dinara, što je više u odnosu na prošlu godinu za, oko, 24 milijarde) potvrda je namere da Srbija, za sektor odbrane, izdvaja više od svih zemalja regiona. Prema rečima predsednika, nastaviće se sa opremanjem, ulaganjem u dalji rast životnog standarda pripadnika VS i Ministarstva odbrane (MO), ali i snaženjem specijalnih jedinica. Javnost je, u proteklih par meseci, upoznata sa opredeljenjem da će, zbog problema oko isporuke NVO iz Rusije i nabavke iz drugih zemalja, sredstva biti kupovana od domaće odbrambene industrije, kao i da će, od januara, plate (osnovice ili ukupna primanja?) profesionalnih vojnih lica (oficira, podoficira i profesionalnih vojnika) biti uvećane za 25%, a civilnh lica za 12,5%. No, to nije sve.
U ponedeljak (16.januara), nakon analize stanja operativnih i funkcionalnih sposobnosti VS za 2022. godinu, predsednik Srbije je potvrdio prethodnu najavu ministra Vučevića da će, do kraja ove godine, broj pripadnika specijalnih jedinica (sa sadašnjih 1.500) biti povećan na 5.000. Konkurs će biti objavljen za Dan državnosti.
Posebnu pažnju zavređuje saopštenje da će specijalcima (72. brigade za specijalne operacije, 63.padobranske brigade, Odreda vojne policije “Kobre”,…) osnovna plata biti iznad 200.000 dinara, uz mogućnost da, sa dodacima, primanja dosegnu i 320.000 dinara (?). Izrečeno lepo zvuči, ali ostaje da se vidi kako će se to operacionalizovati, imajući u vidu dosadašnje upravljanje ljudskim resursima, radno-pravni status, plate i druga novčana primanja pripadnika VS koji nisu u sastavima specijalnih jedinica i neizvesnost koliko će se budžetskih sredstava opredeliti za personalne troškove. Isti obuhvataju i isplatu naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenih, ali one nisu vršene duži vremenski period, jer “nije bilo uslova” za to.
Da se razumemo, ne dovodi se u pitanje značaj navedenih sastava, niti potreba adekvatne satisfakcije njenih pripadnika, već opredeljenje da se, u kratkom vremenskom periodu, bez prethodne (realne) bezbednosne procene i izmene strateško – doktrinarnih i normativno – pravnih dokumenata, znatno poveća broj pripadnika jedinica posebne namene. Donosioc odluke je uskratio informaciju o opredeljujućim uticajima na istu, te preostaje nagađanje šta je po sredi – regionalni ili globalni bezbednosni ambijent, doprinos iznalaženju „kompromisnog“ rešenja spornih pitanja između Beograda i Prištine ili, pak, nešto treće.
Pročitajte još...
Kako god, Srbija se jedina u regionu odlučila na ovaj korak. Rumunija (sa, oko 71.000 pripadnika oružanih snaga), Bugarska i Mađarska imaju po jednu brigadu za specijalne operacije, Albnija dva bataljona, Makedonija jedan bataljon, dok Hrvatska ima komandu specijalnih snaga (sa 260 ljudi, sposobnih za operacije na kopnu, moru i iz vazduha) i obaveštajno-izvidjački bataljon. Oružane snage BiH jedine nemaju specijalne jedinice. Ako smo, kako reče predsednik, sagledali snagu svih drugih i uporedili sa svojom snagom, nameće se pitanje – sa kim se nadmećemo, ako se ima u vidu da smo okruženi zemljama članicama NATO-a? Kakva, koliko velika i opremljena treba da bude armija vojno neutralne države, da bi, u ovakvoj konstelaciji snaga, zaštitila nacionalne interese osloncem na sopstvene snage?
Zbog manjka pouzdanih informacija o tome šta se sprema, u kom periodu i na osnovu kojih pretpostavki, te stanja u kom su ljudski resursi VS, prisutno je više dilema. Prvenstveno, obzirom da se specijalne jedinice popunjavaju, isključivo, visoko motivisanim i natprosečno obučenim i osposobljenim profesionalcima, zašto se došlo u situaciju da se, ad-hoc, pretežno iz građanstva (nepouzdanog rezervnog sastava), vrši prijem lica koja će vršiti specifičnu vojnu službu i službu pod otežanim uslovima? Zatim, hoće li postupak sprovođenja javnog konkursa, uz primenu posebnog postupka obuke i selekcije kandidata, obezbediti dovoljan broj i kvalitetan izbor ljudstva za obavljanje dužnosti formacijskih mesta, ali i timski rad? Polazeći od obaveze sprovođenja višemesečne intenzivne (selektivne i osnovne, potom i napredne) obuke za suprostavljanje asimetričnim pretnjama bezbednosti – terorizmu, organizovanom kriminalu, rešavanju talačkih situacija,… koji je rok popune specijalnih jedinica? Da li će se (i do kada) uspostaviti balans u isplati novčanih prinadležnosti specijalaca i vojnih lica angažovanih na drugim zadacima – poslovima?
Nejasno je i ima li (primera radi) dovoljno transportnih kapaciteta (aviona i helikoptera) za prevoženje i padobransku obuku specijalaca; na koji način i kojom dinamikom će se vršiti popuna nedostajućim kadrom u drugim komandama, jedinicama i ustanovama; menja li se projekcija mirnodopske brojne veličine VS; zašto se, ni nakon isteka decenije od uvođenja koncepta, nisu stvorili uslovi za službu u aktivnoj rezervi VS; zbog čega se ne stvaraju bolji uslovi za podsticaj ostanka u službi profesionalnih vojnika i privlačenje mladih za dobrovoljno služenje vojnog roka itd.
Izvesno je, pored opremanja i modernizacije VS, pribavljanje i zadržavanje kadra (potrebnog za savremena sredstva i složene zadatke), unapređenje standarda zaposlenih i upravljanja ljudskim resursima i njihovim potencijalima prioritetni su zadataci menadžmenta MO i Generalštaba u godinama koje slede. To nije ni lako, ni brzo, ali je isplativo.
BONUS VIDEO: Ponoš o atentatima na Vučića i korišćenju Vojske Srbije u marketinške svrhe
